ШТА КРИЈУ МУЗЕЈСКИ ДЕПОИ
(Не)постојеће мумије

Различити су разлози што поједини предмети, за које се касније испостави да су од великог културног значаја, проведу и по неколико деценија у депоима. Неки од њих, у моменту налажења, учине се стручњацима неинтересантним, па заврше у депоу. Други разлог може да буде недоступност стручне литературе за поређење и аналогије. Бивало је и да предмети буду заборављени, па их нови налази потисну у други план, да не кажемо заборав. А онда се догоди да неки артефакт, који је био у некој кутији или одложен на неку полицу у депоу, дође поново до стручњака и тада се испостави да је то експонат који је изузетно вредан.

Али нису предмети само заборављени. Немогућност да се у изложбеном простору музеја нађе све оно што завређује пажњу и стручњака и посетилаца, показује да су депои не само простор за одлагање „мање вредних” налаза, већ – прави драгуљ. Како стручњаци кажу, депо је срце сваког музеја. Зато не чуди што је својевремено организована изложба у лесковачком Народном музеју под називом „Тајне археолошких депоа” изазвала велику пажњу и стручњака и јавности.

Данас позната „Београдска мумија” имала је такву „депо“ судбину. Више од сто година трајало је њено лутање. На пијаци у Луксору, 1888, код продавца старина, богати адвокат из Мокрина Павле Риђички угледао је мумију и одлучио да је купи и поклони Србији. Мумија је тада кренула на невероватно, месецима дуго путовање. Пловила је реком Нил, Средоземним морем, пристала у грчке луке Пиреј и Солун, а одатле доспела до Одесе на Црном мору, после чега је Дунавом стигла у Београд. Испоставиће се касније да то вишемесечно путовање није било ништа у односу на вишедеценијско путешествије од Мокрина до Београда, па Титограда и назад до престонице.

Велико интересовање и стручњака и јавности изазвале су вести из 1992. када је један од запослених у београдском Народном музеју, тих година председник пописне комисије, тврдио, и пристао на опкладу, да у депоу овог храма културе не постоји никаква мумија. Он би, тврдио је, морао то да зна.

Мумије је у свом депоу чувао тада Народни музеј. Или је боље рећи мумије су чамиле у подруму. До правих информација шта то од оријенталних налаза има у Музеју, тада није могло да се дође. Причало се о три мумије. Испоставиће се касније да је једна била цела, друга само у деловима, а трећа је, заправо, био празан дрвени саркофаг. Та цела, јесте ова данас позната “Београдска мумија” која је, када су приче постале јавне и гласне, уступљена Филозофском факултету, групи за археологију, као наставно средство. Један од руководилаца у Музеју је тада имао и „објашњење” зашто су мумије заборављњене у подруму. „Народни музеј излаже само национално благо, па мумијама ту нема места”, гласио је одговор директора. Али није било одговора од када и зашто ти предмети чаме у Музеју. Данас је то један од „најгледанијих” експоната.

 

Пише О. Радуловић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању