Неурохирургија је грана хирургије која се бави оперативним лечењем болести лобање, мозга, кичме и живаца. Изузетно је комплексна, захтева дугогодишњу специјализацију, огромну посвећеност, знање… О овој медицинској области смо причали са једним од наших најбољих неурохируга, најмлађим докторандом, лекаром који годишње обави преко две стотине операција у КБЦ Земун, доцентом Вуком Алексићем, др сц. мед.специјалистом неурохирургије и супспецијалистом онкологије. На почетку нас је интересовало зашто се определио баш за ову грану медицине?
– Током студија, ништа ме није могло више очарати од сложености и чуда које носи људски мозак, та савршена хармонија грађе и функције. Како су године студија пролазиле, посебно након треће године, клинички предмети отворили су ми врата ка дубљем разумевању људског тела и духа. Тада сам се, готово неизбежно, заљубио у неурологију – област која спаја науку и суштинску људску мистерију. А када се неурологија спојила с хирургијом, та љубав је прерасла у праву опсесију. Био је то сплет научне фасцинације и личне страсти, али и срећних околности које су ме водиле, јер сам клинички стаж након завршетка факултета провео на одељењу неурохирургије Клиничко-болничког центра у Земуну. То је место где сам, у атмосфери пуној изазова, волонтирао и учио од феноменалних колега, и где данас радим већ више од десет година, место које ми је постало други дом и простор за остварење професионалних снова.
У вашем случају медицина је страст и љубав, дипломирали сте са просеком нешто нижим од десетке, поништавали сте испите на којима сте добијали деветке, учили по двадесет сати дневно. Колико је данас потребно рада и усавршавања, нарочито ако се бавите ово граном медицине која веома брзо напредује, и да ли и данас добар неурохирург мора свакодневно да се усавршава?
– Одувек сам био добар ђак, али нисам се ослањао на таленат, јер су моји алати увек били рад и упорност. Веровао сам да труд може надмашити све препреке. Од када знам за себе, сањао сам да постанем лекар. Велики део тог сна носим захваљујући свом деки, с којим сам провео најлепше тренутке детињства. Његова љубав према медицини била је заразна, проткана причама које су ме обликовале. Касније, судбина је још једном умешала своје прсте јер је мој старији брат и мој узор постао лекар, а та стаза, која је већ деловала природно, добила је финални облик. Никада није било дилеме којим путем треба да кренем. Студије медицине за мене нису биле само образовање, већ једно дивно животно поглавље, испуњено не само учењем, већ и пријатељствима, изазовима и тренуцима који су оставили неизбрисив траг. Поред редовних вежби и предавања, неколико мојих пријатеља-колега и ја проводили смо сате по разним институтима и дежурним установама где смо грабили знање од професора и старијих колега који су несебично делили тешко стечено искуство и за то сам им неизмерно захвалан и радо их се сећам. То је био период када су се моји снови обликовали у стварност, а ја схватио колико среће лежи у могућности да се посветите нечему што волите.
Пише Бранка Ковачевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању