Живот Катарине Вељковић био је све, само не обичан. А другачије није ни могло бити, када су јој преци ствараоци модерне Србије, а она је из те исте Србије, модерне Србије, побегла због неких других, такође, Срба. Њен деда ловио је патке на Славији, њен дедатриц отворио је први приватни музеј у Србији, чукундеда јој је био министар за финансије (капућахија) за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, а она…она је средином педесетих година двадесетог века, након свих притисака и прогона њене породице, отишла у Француску, завршила школе, остварила се као супруга и мајка, радила једно време и на крају…поново дошла у Србију. У зараслу у коров, покрадену, оскрнављену кућу. Дошла да остане, да буде свој на своме. Ово је прича о њој, о људима који не одустају, о онима који се враћају и кад ништа немају а имају, о онима који не губе наду. О људима… У овој кући сам рођена и ту сам се вратила. Не зна се тачно када је изграђена, али сам од родитеља чула да је то било негде око 1860. године, у периоду кад је у Београд дошао Франсис Макензи. Градио ју је неки Чех. Тада је град урбанистичким планом добио прво насеље. На Славији је земљиште било јефтиније, него у Београду, тако да је ту почело да се гради. Деда ми је причао да је као дете ловио патке на Славији
Наставак прочитајте у броју 3119.