Четири члана екипе и двоје глумаца били су сами у раскошном аустроугарском хотелу „Топлице“ на Бледу, поптпуно пустом у време короне, и тамо снимили извандредну, узбудљиву и одлично одиграну, љубавну драму која је освојила срца публике на недавно завршеном Међународном фестивалу режије у Лесковцу. Хрватски аутор нам је причао како му старе песме Арсена Дедића, Габи Новак или „Нових Фосила“ у овом случају, дају инспирацију и како је постигао да испише историју Пулског фестивала
Невио Марасовић (42), сценариста, редитељ, монтажер и продуцент филма „Шлагер“ задовољан је како је филм примила лесковачка публика која је за њега, после пројекције, имала и различита питања у вези са стварањем филма. Остварење „Шлагер“ је интимна драма о сусрету бивших партнера која истражује снагу емоција, суочавање с сопственом прошлошћу и све то уз изузетна глумачка остварења Лане Барић и Јанка Поповића Воларића који су од жирија добили заједничко Специјално признање за глуму.
Чест гост Београда, Невио је баш желео да дође у Лесковац на Међународни фестивал режије. Уживао је у неколико дана лаганог темпа пројекција, разговора, интервјуа, дружења. Наравно да смо приметили да је исти Илон Маск, само без толико пара. И у Хрватској му исто то говоре. Причао нам је и о свом необичном, ретком имену које је преживело у неким забаченијим деловима некадашњег Римског царства, а потиче управо из тог времена.
Овај несвакидашњи филмски аутор је имао необичну каријеру: готово све што је од студентских дана радио било је сензација – од рекламе за кондоме преко дипломског филма који се такмичио на фестивалу у Пули (што се никада пре, а ни касније није десило са неким студентским радом), до најновијих остварења која снима у кратком року и свако добије по неколико значајних награда. Упркос свему томе, Невио у тренуцима загледаности у будућност размишља да напусти филм и окрене се – телевизијским серијама. Можда ће све то бити само сан, а оно што је стварност јесте „Шлагер“, изврсна мелодрама о средовечном пару – Нико и Сара – који се растаје, у наставцима.
Љубав која је могла бити
Воле се, али не могу заједно. Последњи покушај помирења је сусрет у раскошном хотелу поред језера, на Бледу (Словенија). Он је поломио ногу и ту је на рехабилитацији, покушава да напише сценарио и позива Сару да му помогне тако што ће да прочита и каже своје примедбе јер – текст говори о њиховом заједничком животу. Нарвно да се још једном потврђује да, упркос сузама и смеху, не могу заједно. После неколико година видеће се случајно на фестивалу у Пули и обоје ће… Крај је леп, романтичан, праведан и не треба да његовим откривањем кваримо ужитак гледања филма.
– Филм „Шлагер“ је мала мисао о љубави, филм о љубави из перспективе људи у четрдесетим годинама, о пропуштеној љубави, љубави која је могла бити, а није и заправо је филм о ономе кроз шта смо сви прошли, о некој особи које се увече сетимо, која нам прође свако мало кроз главу и питамо се шта би било да је било – каже нам Невио Марасовић који је одушевио гледатељке у биоскопу.
„Тако си млад, а тако зрело говориш о љубави“, коментарисала је једна жена након пројекције док је Невио био спреман да одговара на питања. „Па и нисам млад, имам четрдесет и две…“, скромно је одговорио редитељ. „Па да, баш као мој син“, није се дала госпођа из публике. Било је много питања и очигледно је да су редитељ и филм изазвали много пажње у Лесковцу.
Дан касније смо разговарали за „Илустровану Политику“. Почели смо од назива филма који има призвук кича и нечег једноставног а љубав у његовом филму је баш компликована?
– Истина је то што сте приметили и заиста сам желео да са мало ироније говорим о озбиљној љубави што сасвим одговара различитим реакцијама гледалаца на оно што су видели: за неке је то дирљиво, а за друге будаласто што зрели људи плачу над проливеним млеком. Изгледа сладуњаво, али заправо није. Што се самог назива тиче, људи ће радије ићи да гледају нешто што звучи пријатно као шлагер него неку љубавну трагедију која би се звала, не знам… хеви-метал, готик, фуга и слично.
У филму се и чују стари југословенски шлагери – један мање познати „Нових Фосила“ под називом „Не желим знати“ и дует Нина Робића и Маријане Држај у „Песми за динар“. Остатак музике за филм су урадили браћа Ненад и Ален Синкауз. Браћа су и од оне песме „Нових Фосила“ направили своју верзију и препевали су је и за свој рад су добили „Златну арену“ у Пули. Ако не знате ову песму легендарних „Фосила“ не брините.
– Нико је не зна – смеје се Невио. – Ја нисам обожавалац „Нових Фосила“, али знам већину њихових новијих хитова, али не и те раније с краја шездесетих и почетка седамдесетих. Чак до снимања овог филма нисам ни знао да су постојали „Нови Фосили“ само као мушка рок-група, пре него што су добили певачицу. Занимљиво је да је Мишо Долежал, отац Сање Долежал и оснивач и члан оригиналног састава „Нови Фосили“, написао ту песму. Преко Сање смо дошли до њега, да нам уступи права за ту композицију. Прво је питао која је то песма, јер се не сећа. Онда смо му пустили и рекао је да му је познато, али да је заборавио, и питао нас где смо то ископали? Нашао сам је на неком Јутубу. И иначе за сваки филм нађем неку стару, опскурну песму из времена Југославије.
Цео Блед је био њихов
Музика је Марасовићу јако важна, у животу и у послу. Он је из музичке фамилије.
– Мој стриц Жељко је био један од најпознатијих оргуљаша у Европи, у Југославији можда и најпознатији, а осамдесетих је отишао у Америку да студира музику – каже Невио. – Тата је сликар, али је свирао на гитари, ја сам учио клавир и гитару, певам… Одрастао сам уз „Битлсе“ и „Лед Цепелин“, то је тата слушао и увек су нам у ауту биле те касете. Али волим све, и старе југословенске шлагере из шездесетих и седамдесетих, америчку независну поп и фолк сцену, класику…
Невијеви филмови су познати и по музици. Док пише сценарија има одређене песме као орјентир у погледу стила и емоција. “Тако за сваки филм направим неку листу песама које углавном и не уђу у филм, јер су то често и стране нумере за која права коштају више него цео мој филм“, каже Невио.
– Нека сценарија сам радио тако што бих чуо песму и добио идеју за филм – додаје редитељ. – „Памтим само сретне дане“ је поред осталог и посвета Арсену Дедићу и Габи Новак, а у том филму се чује и „Оно све што знаш о мени“ и „Не дај се, Инес“. Рецимо „Виз-а-ви“ сам радио по песми „Слободни бели коњи“ Ендруа Берда, као да филм прати стихове те песме. Али, то је било пре више од десет година и успели смо то добити за мало новца, јер је он био непознат. У међувремену је Ендру добио на цени и оно што смо купили за пар хиљада долара сада би нас коштало сто хиљада.
Филм „Шлагер“ је снимљен за свега дванаест дана, у време смртоносног врхунца ковида, у празном хотелу на Бледу који им је управа дала на коришћење. Глумци Јанко Поповић Воларић и Лана Барић су убедљиви као да су заиста брачни пар са много проблема у вези. Дијалози у виду излива љубави, покајања, свађа и расправа се брзо смењују и делује као да су истинити. Можда из редитељевог живота?
– Не директно – искрен је Марасовић. – Када смо Јанко Поповић Воларић и ја кренули у то, идеја је била да направимо зрелу причу о прошлим љубавима из перспективе нас у четрдесетим. Узели смо да његов лик буде редитељ јер смо мислили да ће бити уверљивије ако се ради о нечему што добро познајемо. И Ланас и Јанко и ја смо црпели цртице из својих живота и веза. Тако су то фиктивни ликови са стварним искуствима. Јанко и ја смо направили синопсис целог филма, без дијалога, али смо имали бројне пробе током којих смо записивали неке примедбе и идеје у ком смеру трена да иде нека сцена. Тај начин рада ја зовем „контролирана импровизација“. Глумци знају шта треба да глуме, где то води и добро су увежбани, само без дијалога који они сами креирају током снимања. Пре тога сам на тај начин радио „Виз-а-ви“ који је био много више импровизација. Све остале сам радио на класичан начин. Ово је био експеримент, али реч је о Јанковој и мојој продукцији и имали смо тај луксуз. Да је испало безвезе, ставили би их у фиоке и никоме их не би показали.
Ипак, мора да су и људи из суперлуксузног „Гранд хотела Топлице“ на Бледу веровали у то што раде када су им цело то здање дали на коришћење, само њима. Без гостију и послуге, хотел је личио на кућу духова у природном рају.
– Имали смо срећу што је Јанко популаран глумац, а и за мене су знали. Лепо смо им представили шта желимо и шта нам треба, обећали да ћемо им хотел лепо приказати, што и није било тешко јер је хотел диван. У њему је одсела и Агата Кристи и после изјавила да је толико леп да никада не би могла у њега да смести неки свој крими роман са убиством. Да није била пандемија никада не бисмо могли да снимамо, јер нико не би затворио тако велики и познат хотел зарад неког филма. Био је само један домар, за случај да нам нешто затреба, а спавали смо у суседном хотелу који смо такође целог добили бесплатно, а у трећем смо имали доручак, ручак и вечеру.
Видим само седе главе
Једино су „Фајзер“ и Невио искористили корону!
– Могло је тако да се изведе, јер технички филм није захтеван, снимали смо са две камере и све је у томе да двоје људи разговарају. Нас четворо смо снимали двоје људи. Имали смо јако озбиљне и дуге припреме, пуно смо радили на ликовима, али када смо дошли на сет фактички је било као да снимаш филм из једног кадра, јер си га дуго припремао. Ја сам монтирао пошто су све сцене пуно дуже него што су у финалу, онда сам их монтажом и заправо режирао и бирао редослед и реплике, као да пишем и режирам у исто време.
Филм „Шлагер“ Невио доживљава као наставак његовог најуспешнијег и лично најдражег остварења „Виз-а-ви“. „Шлагер“ је у хрватским биоскопима прошао добро, мада не баш као „Виз-а-ви“.
– Људи све мање иду у биоскоп, млади поготово и последњих неколико година су се много промениле прилике и на фестивалима и у биоскопима – објашњава Марасовић. – На свим премијерама, и тамо и овде, само видим седе главе. Драго ми је да долазе, али је чињеница да биоскопи остају на старим људима. Сада морам да смишљам љубавну причу за старије, осамдесет плус, како би публику привукао у биоскопе.
Иако Невио воли да ради са истим глумцима (Милан Штрљић, Горан Богдан, Златко Бурић и Јанко Поповић Воларић су најчешћи избор), чини се да је са Јанком најближи – он му је, уосталом поптисан и као косценариста и копродуцент у „Шлагеру“.
– Пре много година сам га звао да игра у филму „Комик санс“, много пре него што смо га снимили. Обоје смо били у неким својим љубавним драмама, отишли смо на Вис да причамо о сценарију, зближили смо се и тако је сценарио постала нека лична анализа, психоанализа нас самих. Снимили смо прво „Виза-а-ви“, па „Комик санс“, „Шлагер“ и још неке мале ствари. Штрљић и Богдан су играли у по два моја филма, као и Бурић, и Алма Прица. Ако ми неко одговара наравно да ћу опет да радим са њим.
Занимљиво је да Невио има и сталног косценаристу, писца из Норвешке Јермунда Гизволда.
– Њега сам упознао на сценаристичкој радионици у Норвешкој где сам ишао са причом за „Комик санс“ а он са неким својим синопсисом. Свиђало ми се како он пише и размишља и питао сам га да ли би дошао у Хрватску да напишемо сценарио за филм „Горан“. Добро је кренуло, долазио би код мене за Божић и летњи одмор и тада би нам било забавно да пишемо сценарија. Написали смо их још неколико, а снимљен је још „Памтим само сретне дане“.
Балкански феномен
На овај или онај начин Марасовић успева да има чврст континуитет у каријери, готово на сваке две године сними филм. Прави феномен, јер у нашем региону редитељима треба и по пет, шест па и више година да дођу до новог филма. Како му успева?
– Ја сам прилично нестрпљив, добијем идеју хтео бих да одмах то направим. Зато је доста мојих филмова снимљено ван регуларног система. Мој дипломски филм „Шоу маст го он“ смо сви радили бесплатно, а оно што смо морали да платимо платило смо моја мама и ја. Имао сам тада 24 године. Филм „Горан“ је финансирао Данијел Пек, који је сада познат по продукцији кратког филма „Човјек који није желио шутјети“, номинованог за Оскара и „Мурини“ награђеној у Кану. Он је сада директор Пулског фестивала. Радили смо и „Виз-а-ви“ заједно. Мислим да више не бих радио филмове тако, да се сналазимо и дајемо свој новац. Сада радим нови филм „Хајка“, у коме ће играти и ваш Петар Бенчина, и регуларно је финансиран на фондовима. То ће бити божићна комедија смештена у Горски Котар. Можда ће, упркос свему, то бити мој последњи филм. Данас немаш за кога радити филмове какве ја радим. Публика не иде у биоскоп, фестивали примају филмове социјалне и политичке тематике, какве ја не снимам, и онда мислим да је, можда, боље да радим серије. Бар ће неко да их гледа. Прескупо је радити филм да би га у биоскопима видело три хиљаде гледалаца.
Делује разочарано наш саговорник: пре готово двадесет година, када је почео да снима филмове, имао је другачије снове и идеје:
– Одувек сам се бавио писањем и фотографијом, ништа друго нисам знао да радим, а први дугометражни филм снимио сам у трећем разреду средње школе. Звао се „Поправак компјутера“ и ту сам се извежбао јер сам снимао, монтирао, глумио у њему. Прва и последња сцена су земља и небо, за тих годину дана снимања сам стекао велико искуство и доста научио.
На почетку је снимио рекламу за кондоме „дурекс“ која је постала хит. Време пре Јутјуба, отац у главној улози, снимање траје пет минута, Гран При на феставалу младих креативаца. Онда је уследио и дипломски филм „Шоу маст го он“ – први пут Пулски фестивал отвара студентски филм, први пут дигитално снимљен и први пут научно-фантастични жанр. Невијева различитост морала је да буде примећена. А било је много притисака да такав филм уопште не буде уврштен у програм. На крају је однео награде за најбољи сценарио, визуелне ефекте и дебитанстско остварење! Колико је трагао за занимљивим темама својих филмова, толико је водио рачуна и о месту где их снима: два пута на најудаљенијем насељеном јадранском острву Вису, два пута у Загребу, једном у Бледу, једном у Горском Котару… а једну сцену за „Комик санс“ радио је на ненасељеном острву Јабука у средишту Јадранског мора, на пола пута до Италије. Први и до сада једини пут када је нека филмска екипа тамо радила! „Зато што само пар дана годишње море буде довољно мирно да се тамо може пристати и имали смо срећу да смо ризиковали и успели“.
Пише Срђан Јокановић