MOĆNI RIČARD BRENSON
Ni nebo mu nije granica

Malo je onih koji ne znaju ko je Ričard Brenson (69): engleski preduzimač poznat po imenu svoje korporacije „Virdžin“ u čijem sastavu radi oko četiri stotine preduzeća istog imena, u različitim oblastima privrede: od transporta, medicinske opreme, osiguranja, muzike do naučnih istraživanja. On je i avanturista koji je prešao okeane u balonu. Prvi je došao na ideju da organizuje turistički let u svemir. Cilj mu je Mars. Nekadašnji domaćin rijaliti programa „Buntovni milioner“ postao je i vlasnik titule viteza koji mu je uručila kraljica Elizabeta Druga.

Kao vlasnik imovine vredne više od pet milijardi dolara, on mnogo izdvaja za dobrotvorne svrhe, u okviru humanitarne organizacije koju je osnovao sa Nelsonom Mendelom, a kada govori o svom uspehu uvek u prvi plan ističe podršku porodice – oca, majke (umrla je u januaru od posledica virusa krona u 96. godini, tačno deceniju nakon smrti svog muža), supruge, dvoje dece i petoro unučadi. Napisao je nekoliko knjiga, ali pored turističkih (o putovanju na Arktik sa sinom Semom) i poslovnih, najviše pažnje izazvale su dve u kojima je pisao o svom životu. Oba naslova vezana su za ime poslovne imperije koju je stvarao poslednjih pet decenija – „Virdžin“ odnosno „Devica“. Prvu knjigu je nazvao „Kako sam izgubio nevinost“ (1998), a drugu „Kako sam povratio nevinost“ (2008).

Spor i lenj

Naravno, kao dinamični ali pristojni avanturista, Brenson nije pisao o svojim seksualnim iskustvima, već kako je postao to što jeste. U prvoj knjizi pratimo njegov razvojni put i neobičnu poslovnu filozofiju koja je, protivno pravilima, uglavnom uspevala – u njegovom slučaju. Često je u poslove ulazio samo iz inata i sa viškom adrenalina – da konkurenciji pokaže da će ih stići i prestići. Mnogi misle da je ovaj plavokosi deda šašav i ekscentričan, ali kada pročitate knjige shvatićete da on vrlo dobro nalazi balans između rizika u poslu i mira u privatnom životu.

U drugoj knjizi sa čitaocima deli malo poznate detalje svojih uspeha i neuspeha i tome šta zaista misli o svom životu, karijeri i stalnoj želji da ruši prepreke i pomera granice. Opisuje i svojih sedamdeset i pet bliskih susreta sa smrću, koji su bili rezultat njegove ljubavi prema ekstremnim sportovima. Ako za neke ljude može da se kaže „samo nebo im je granica“, za Brensona ni to ne važi. Ričardova avio-kompanija je jedna od najcenjenijih u svetu i svi se pitaju hoće li uspeti da ostvari i svoj lični svemirski program?

Ričard je rano počeo da radi. Iako su mu roditelji uvek govorili da pripadaju višoj srednjoj klasi, porodica nikada nije imala mnogo novca. Njegova majka Iv bila je dizajnerka i krojačica i uvek se trudila da nađe dodatni posao, nešto što bi šila ili proizvodila u njihovoj garaži. Roditelji su decu učili da budu samostalni od malena, iako su im davali sve što treba za srećno detinjstvo. Po merilima privatne škole koju je pohađao, Ričard je bio spor i lenj.U stvari, patio je od disleksije i sa osam godina još nije mogao da čita, a bio je beznadežan i na časovima matematike i drugih prirodnih nauka. Što se škole tiče, najviše se isticao u sportu. Kada je odlučio da napusti školovanje, direktor mu je rekao: „Ti ćeš ili završiti u zatvoru ili postati milioner“!

Školu je napustio sa 16 godina da bi pokrenuo časopis pod nazivom „Student“ i namenio ga svojim vršnjacima. Već tada je postao i novinar: radio je intervjue sa Džonom Lenonom i Mikom Džegerom, pored ostalih, i objavljivao ih u „Studentu“. Priznaje da mu nije bio važan novac, već avantura i razonoda. Časopis nije zarađivao nikakav novac, ali je opstajao uz pomoć donacija od porodice i prijatelja.

Mamina donacija

Njegovo društvo je u to vreme volelo muziku i Ričardova zamisao je bila da pronađe način kako da jeftinije nabave ploče. Došao je na ideju o pretplati, posebno na onu muziku koja nije stajala u prvim redovima velikih prodavnica u centru grada – onu koja nije bila pred očima i lako dostupna. Posao je dvadesetogodišnjem preduzimaču odlično krenuo, ali sa iznenadnim štrajkom u pošti Brenson je shvatio koliko je ekonomija povezana i kako lako njegovi snovi mogu da se rasprše zbog snova nekih drugih. Počeo je da traži lokaciju za sopstvenu prodavnicu ploča.

Početni kapital obezbedila mu je majka, sasvim slučajno. Ona je jednog dana našla ogrlicu na ulici i odnela je u najbližu policijsku stanicu. Kada se posle tri meseca vlasnik nije javio, policija je Ričardovu majku pozvala i rekla da dođe po ogrlicu, jer sada je i po zakonu njena.

– Majka je otišla u London, prodala ogrlicu i dala mi novac koji je dobila za nju – piše Ričard. – Bez tih sto funti nikada ne bih mogao da počnem posao sa „Virdžinom“.

Ubrzo je otvorio lanac muzičkih prodavnica „Virdžin“ širom Velike Britanije. To su ujedno bila i omiljena mesta za izlazak i druženje mladih. Brenson i dalje nije bio veliki igrač: nije imao kancelarije, već je poslove vodio iz podruma, crkvenih kripti, sa montažnih kuća na vodi i uz pomoć svojih vršnjaka koji su voleli muziku. Tek nekima od njih mogao je nešto i da plati, najviše dvadeset funti nedeljno. Ričard se nikada nije pridržavao nepisanog pravila da posao ne treba raditi sa prijateljima: tokom prvih petnaest godina posla u muzici radio je gotovo isključivo sa drugarima sa kojima je odrastao. I nije im išlo loše, uprkos nekim promašajima.

U atmosferi slobodne ljubavi i obilja narkotika, neko je, ipak, morao da ustaje rano izjutra i vodi računa o plaćanju narudžbina i plata. Brenson je izgledao kao bosonogi hipik duge kose, poput njegovih prijatelja, ali za razliku od njih ta fasada je krila dušu biznismena koji je želeo da uspe.

Sukob sa zakonom

Ipak, iako se broj njegovih prodavnica uvećavao, Ričard je, zapravo, na njima gubio novac. Došao je na ideju kako da reši problem, a ostvarenje te ideje umalo nije ispunilo proročanstvo direktora škole o budućnosti iza rešetaka plavokosog dečaka. Počeo je od proizvođača muzike da kupuje ploče na veliko, po fabričkoj ceni, kako bi ih navodno prodavao u Belgiji. U Belgiji kupaca nije ni imao, već je te ploče slao brodom preko Lamanša i odmah ih vraćao natrag i prodavao u svojim prodavnicama po Velikoj Britaniji, po višestruko većim cenama.

Posle tri takve ture, carina i policija su otkrili šemu. Da bi izbegao zatvor, Ričard je morao da plati kaznu koja je bila tri puta veća od iznosa svih poreza i carina koje je trebalo da plati legalno. Nekako je sakupio novac, ali zbog stresa koji je tada doživeo, obećao je sebi da više nikada u životu neće da uradi bilo šta protivno zakonu. Imao je 21 godinu i preko noći je sazreo u ozbiljnog poslovnog čoveka.

Tada je poželeo da zaokruži biznis – da osnuje muzičku kuću i ima grupe i pevače čije će snimati ploče i prodavati ih u svojim prodavnicama. Kupio je jednu staru kuću van Londona i pretvorio je u muzički studio. Prva osoba sa kojom je potpisao ugovor bila je veoma neobičan izbor, naročito za početnika. Mladi, nepoznati muzičar Majk Oldfild nekoliko meseci je snimao album koji neće imati glasove već samo muziku sa masovnim korišćenjem zvona i drugih neobičnih instrumenata. Album „Cevasta zvona“ je postigao neverovatan uspeh i bio jedna od najprodavanijih u Velikoj Britaniji tokom cele te decenije! Znak „Virdžin“ odjednom su svi želeli da imaju na svojim pesmama: „Seks Pistols“, „Hjumen Lig“, Fil Kolins, „Kalčer Klab“…

Već razveden od prve supruge, sa kojom nije imao decu, Ričard je znao da mu treba sigurnost van posla – porodica i dom. Krajem osamdesetih večao se sa Džoan Templman, koju je osvojio tako što je odveo na vikend u tropski raj, na ostrvo Neker, u Karipskom arhipelagu. Pozvao je tamošnju agenciju za nekretnine, pretvarao se da želi da kupi jedno manje ostrvo i oni su mu poslali dve avionske karte, obezbedili smeštaj i helikopter za razgledanje arhipelaga. Odveo je Džoan tamo i tako je počela njihova romansa.

Šteta od galebova

Tada još nisu znali da će im jednog dana ostrvo Neker zaista biti dom. U vreme dok je bio moćnik u pop muzici, Brenson nije razmišljao od drugačijim poslovima. Ipak, kada je dobio ponudu da pokrene avionsku liniju do Amerike, kojom bi srušio monopol državnog „Britiš Ervejza“, nije mogao da odoli izazovu. Uprkos odvraćanjima savetnika, pozvao je „Boing“ i tražio da iznajmi jedan njihov avion (747) na godinu dana, tek da proba. „Virdžin Atlantik“ je postao stvarnost, ali je moglo da se desi da taj jedini avion nove kompanije nikada ne poleti. Pre prvog leta, jato galebova je uletelo u jedan od motora koji nije bio zaštićen i uništio ga. Šteta je iznosila više od pola miliona funti. Brenson je bio na ivici bankrota. Pozajmio je keš od sopstvene muzičke delatnosti da bi preživeo ovaj peh.

Tokom osamdesetih „Virdžin Atlantik“ bio je majušna kompanija sa nekoliko letelica, koju je podmetanjima sabotirao „Britiš Ervejz“, što je dokazano i na sudu. Zbog sve većih izdataka, Brensonovi poverioci su mu dali ultimatum da izabere – ili muzika ili avioni ?

Opet na iznenađenje svih, od porodice i prijatelja do partnera u biznisu, Brenson se odrekao poslova sa muzikom koje je razvijao prethodne dve decenije. Teška odluka, posebno pošto je upravo bio potpisao ugovor sa sastavom „Rolingstounsi“. Tada je izgubio svoju „nevinost“, kako naziv knjige sugeriše. Izgubio je svoju prvu „Virdžin“ kompaniju. Ali, nije mnogo žalio – dobio je dosta novca koji je mogao da uloži u brojne druge poslove koje je želeo da pokrene i nije zbog toga morao da ljubi ruke bankarima.

– Mnogi znaju sve o mojim poslovima, ali ne i kako sam bio zaposleni tata dvoje dece – kaže Brenson. – Kada su mi ćerka Holi i sin Sem bili mali, radio sam od kuće da bih bio uz njih dok odrastaju. Između telefonskih poziva, kasnije razmene elektronskih poruka, vozio sam ih do škole, bio prisutan na sportskim takmičenjima u kojima su učestvovali i uvek bio uz njih kada im je to trebalo. Profesija „otac pri ruci“ me je mnogo čemu naučila, a svakako me je učinila boljim i u svom poslu. Njihova radoznalost i neustrašivost su i mene gurali da izađem iz rutine, zone komfora i status kvoa, da ne uživam u staroj slavi. Danas nisam otac, već deda koji i dalje radi od kuće, pa i dalje uči. Najviše volim da gledam unuke dok uče da hodaju, kako se muče i padaju, ali uvek iznova pokušavaju, a uprkos neuspesima njihov ponos nije uzdrman, kao ni  želja da postignu ono što su naumili. Imati budućnost naredne generacije u svojim rukama je veliki motiv da se menjaš, stvaraš i završavaš poslove.

Najbolji je rad od kuće

Brenson se zalaže da svi ljudi dobiju priliku da rade od kuće, ukoliko to žele ili je moguće: „Neke od najboljih poslovnih ideja mojih kompanija začete su na ostrvu Neker ili u kućama zaposlenih. Ljudi bolje rade kada im date slobodu da sami odlučuju kako će da rade. Zaposlenima u našoj londonskoj centrali dajemo potpunu slobodu da rade gde žele, u svojoj kuhinji ili kancelariji. Nije tajna da srećni i zdravi radnici imaju motiv, a motivisani radnici ne samo da završavaju poslove, već i predlažu nove, menjaju stare, pomeraju granice očekivanog i mogućeg. Uvek sam se trudio da budem dobar šef, da izvučem iz ljudi najbolje što imaju u sebi tako što ih slušam, što im verujem, što ih poštujem i dajem im slobodu. Ja nikada sve ovo ne bih postigao da nisam celog života radio od kuće, nikada iz kancelarije. Niti hoću“.

U Velikoj Britaniji građani se sada voze Brensonovim avionima, Brensonovim vozovima i ne mogu bez Brensonovih usluga u oblasti komunikacija: njegova „Virdžin Medija“ je prva u toj zemlji ponudila kupcima komplet od četiri usluge – televiziju, internet, mobilni i fiksni telefon. Dobro mu ide i u Australiji sa nekoliko kompanija.

Istovremeno, ne preza ni od male doze ekstravagancije kako bi zabavio ljude, bilo da u kostimu džinovskog leptira trči Londonski maraton, bilo da u vodama Meksičkog zaliva pliva sa kit-ajkulama kako bi skrenuo pažnju na potrebu zaštite okeana.

Danas, Brenson piše da bez obzira što neki tvrde suprotno, u stvari, ne postoji nikakav recept za uspeh koji može svako da primeni u bilo kojoj vrsti posla. Ipak, on kaže da postoje neke stvari što se tiče stila poslovanja, a kojih se on pridržavao: postaviti sebi velike ciljeve sa uračunatim rizikom („hrabri možda ne žive dugo, ali oprezni ne žive uopšte“), biti pod manjim stresom nego konkurencija, dokazati drugima da greše, učiti iz sopstvenih grešaka i verovati da je sve moguće.

– Zvuči kao kliše, ali biti bogat ne znači obavezno i biti srećan – kaže Brenson. – Sreća je u ljudima kojima si okružen i načinu na koji živiš svoj život. Ono što mi najviše znači u životu – porodica, njeno zdravlje i sreća – to se ne može kupiti novcem.

 

Priredio Srđan JOKANOVIĆ