Када је 1941. године Даворјанка Пауновић, млада комунисткиња, студенткиња француског језика на Филозофском факултету у Београду, по тајном задатку, на почетку радио-телеграфског курса упознала Јосипа Броза Тита у загребачком хотелу “Еспланада”, испрва није знала његово право име нити да је он Генерални секретар КПЈ. Представио се као инжињер Славко Бабић. У том тренутку су се први пут среле њихове енергије а највероватније је да су већ одмах осетили да су судбински повезани. Он јој је придржао капут и осетио блискост. Његова невенчана супруга Херта Хас била је у поодмаклој трудноћи, али сусрет са девојком какву је тражио (елегантном, паметном и способном) био је пресудан. Даворјанка је ускоро сазнала Титов идентитет а он јој је доделио конспиративно име Зденка Хорват (како је сам касније говорио, “По зденцу који представља непресушни извор бистре и хладне воде. Он обично извире испод неког камена и својим изгледом освежава човека. Зденка је била непресушан извор мојих идеја и моје интелектуалне, револуционарне и политичке активности.” Тако је постала његов лични курир у Загребу, сапутник током доласка у Београд после напада Немаца, и особа која је у партијске пунктове преносила његове наредбе и информације.
Њих двоје су се на почетку ратног вихора заљубили једно у друго. Она је била млађа од њега двадесет и осам година, али љубав очигледно не познаје никакве границе. Постали су љубавници када су заједно дошли у окупирани Београд. Њен тадашњи момак, Јово Капичић, са ким је доживела ватрено љубавно крштење (а комунистички покрет је био познат по слободној љубави и чак раскалашним ноћима у Топчидеру) већ је био ратно распоређен у Црној Гори. Страст је могла да се распламса. И почела је да се распламсава, и то веома бурно, какав је био читав њихов однос. Обоје су унапред и знали да ће бити тако.
Даворјанка је била једна од четири особе које су у септембру 1941. године пратиле Јосипа Броза у току преласка на ослобођену територију у западној Србији и више се током рата није одвајала од њега. Ратна искушења нису смањила њихову приврженост. Зденка је била одана, свуда је стизала, обављала је разне партијске и ратне задатке, била му је секретарица, домаћица и љубавница, а Титу је толико значила да је и на ванредним састанцима Врховног штаба, када су га другови прекоревали због односа са њом (званични и јавни љубавни односи су у партизанским редовима били строго забрањени) понављао: “Ја без ње не могу!”
Многи чланови Врховног штаба нису волели Даворјанку јер је имала оштар језик, говорила је увек истину и била је жустра. Такву девојку, која је у исто време била пожртвована и свадљива, Тито је веома ценио, тако да је била заштићена. На тренутке се љутио на њу јер је умела да приговори и осуди, али љутње нису трајале дуго (њихове свађе у Дрвару су биле посебно драматичне). Онај ко воли спреман је да опрости све, јер једна реч, реченица или прекор не могу угрозити свет који су двоје претходно створили. Даворјанка му је узвраћала још већом пажњом, била је уз њега и када је био рањен, бринула је о њему.
Дуго одбијајући да лечи болест плућа (фиброзу), куцала је његове говоре за АВНОЈ, прогласе и наређења, прешла је цео ратни пут “по шумама и горама” са њим. Када је болест толико узнапредовала да више није могла да функционише, Тито је Даворјанку послао на лечење у московски санаторијум. Међутим, ушла је у октобру 1944. у ослобођени Београд заједно са њим јер није хтела да буде дуго одвојена од своје љубави и врховног команданта. Уселили су се у дедињску вилу индустријалца Ацовића а за њих се реновирао и Бели двор.
Но, судбина је Даворјанки доделила другачију улогу од дугогодишње господарице дворова. Годину дана је у њима и даље била Титова повереница, сапутница и лична секретарица, али ју је повратак болести спречио да постане његова супруга: током рата су Врховном штабу обећали да ће се венчати, стога им је и било прећутно дозвољено да наставе да са љубавним односима за које су сви знали јер су често били и гласни у својој страсти. Дочекала је и Јованку Будисављевић (касније Броз) али је ускоро морала поново на лечење. Одвезли су је у санаторијум на Голник у Словенији где је и умрла. Имала је двадесет и пет година. По сопственој жељи, сахрањена је у кругу краљевских дворова на Дедињу, тако да је Титу увек могла бити у близини, како се и трудила од првог тренутка када га је упознала. Њен живот је прича о посвећености, о искрености по сваку цену, о страсти и о путу који је једна млада револуционарка прешла са човеком који је, наставивши да влада, још дуго утицао на животе грађана нове Југославије, земље у какву је Даворјанка Пауновић веровала још од средњошколских дана, када се учланила у СКОЈ.
Пише Ана Атанасковић