На географској карти Херцеговине, село Кочела убележено је сићушним кругом поред пута Требиње-Љубиње, оног што вијуга и мучи се кроз Попово поље. Онај кружић је увек исти, нити се смањује нити повећава. А Кочела су све мања, оде младост за послом и хлебом лакшим од чобанског или тежачког. Још стоје куће. У некој баба и деда, у некој само – баба. Па с ким разговор заметнути, с ким историја да се листа. Јер, управо овим путем испод села долазиле су и одлазиле војске.
Наша чувена бомба
У селу кажу овако, кратко јасно – неке посебне приче нема. Не зна се ни кад је село настало. Прича и легенди нема. Има села где су виле росу с лишћа сакупљале па је ту избила жива вода која и дан-данас тече и све живо поји водом. У Кочелима, при брду, виле нису скупљале росу, па нема ни воде. Има је колико се слије с кровова у чатрње. Али, нису Кочела, ипак, тек тако неко село, тек толико да би на оној карти био кружић и мајушна слова – Кочела. Имају Кочела и те како важан ратни „сувенир”. Ено га, кажу, лежи испод смреке одмах изнад кућа. Можете да га погледате и фотографишете, али – подаље од њега. Да рикне, све би сравнио са земљом… И заиста, ево „сувенира”, ево бомбе, како је зову у Кочелима. Није важно како се зове. Изгледа стравично, претеће, онако велика и тешка. Није нам било ни на крај памети да јој одмеравамо тежину. Уз крајњи опрез, успели смо да је измеримо. Дужина осамдесет сантиметара, калибар двеста двадесет километара. Без сумње, реч је о џиновској хаубичкој гранати, тешкој сто три килограма.
Наставак можете прочитати у броју 3099.