У Ваљеву, у парку Виде Јоцић, поред Колубаре, 17. маја је откривена биста војника Стојадина Мирковића, трагично настрадалог у експлозији војног складишта Беденик код Бјеловара 1991. године. Посетили смо његову родну кућу са жељом да видимо како данас живи мајка страдалог хероја
Текст и фотографије Новица Пешић
Променљив јунски дан касног пролећа са сивкастим облацима на небу и претећом кишом која нас прати на путу од Београда ка Ваљеву и даље према Повлену. Идемо у село Горње Лесковице у посету Аници Мирковић мајци војника Стојадина Мирковића, храбро погинулог у експлозији војног складишта Беденик код Бјеловара, које је минирао мајор Милан Тепић не желећи да га препусти хрватским војницима. Стојадин, нишанџија на оклопном транспортеру храбро се борио веран војничкој заклетви коју је положио: да ће часно и достојно бранити отаџбину не жалећи да у тој борби жртвује и свој живот.
Жестока и неравноправна борба тог 29. септембра 1991. године трајала је до поднева, када је мајор Милан Тепић наредио да се сви војници повуку. Нишанџија на оклопном транспортеру деветнаестогодишњи Стојадин Мирковић није послушао, остао је добровољно да се бори до краја.
Када је противоклопни пројектил погодио транспортер и усмртио војника Стојадина, мајор Тепић је активирао експлозив.
Више од тридесет година прошло је од тог безумног рата и стравичне експлозије а ране још увек нису зацељене. Успомене на сина хероја брижно чува мајка Аница у свом дому под врховима Маглеша на Повлену. Сећања су и данас свежа и болна.
Соба пуна успомена
На двадесетак километара од Ваљева ка Повлену и Маглешу налази се село Лесковице, подељено на Горњи и Доњи крај. Пут од Ваљева до села непрекидно кривуда око висова, шумарака и зелених пропланака, пролази поред родних воћњака, малињака, засада под купином и лешницима, па се губи у зеленкастој измаглици растиња или у плаветнилу неба ишараног облацима, која додирују Повлен и околне планине.
Село Лесковице је друго по величини у ваљевској општини, у коме се домаћинства, углавном, баве сточарством, воћарством, гајењем малина и купина. Основна школа је у Доњим Лесковицама, коју похађају деца из раштрканих планинских заселака. И малени Стојадин свакодневно је километрима путовао узбрдицама и јаругама да би стигао до школске клупе и био одличан ђак.
Кућа породице Мирковић чини се најудаљенијом, готово испод самог врха Маглеша, на коме снег често и лето дочека. То су Горње Лесковице – куће разбацане по пропланцима на присојним странама, заштићене од ветра и непогода које су овде редовна појава. У овом кршевитом и за живот тешком пределу, рођен је пре пола века Стојадин Мирковић. Из милоште звали су га Цоле. Отац Живојин, несрећно је погинуо обрађујући трактором своје имање. Аница је у најбољим годинама остала самохрана мајка два сина.
Аница, Стојадинова мајка, у пространом дворишту, раширених руку, срдачно дочекује нас тројицу: пуковника Предрага Павловића, некадашњег начелника на катедри историје у Војној академији, др Видоја Голубовића, дугогодишњег председника Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца и новинара и публицисту, писца ових редова.
Уз добродошлицу Аница истиче да са радошћу дочекује сваког намерника који је чуо за Стојадинову жртву и пожелео да посети његову мајку. Уводи нас у гостнску собу, већим делом посвећену успоменама на настрадалог сина. Она живи са породичним реликвијама и радо нам их показује: слике Стојадина у униформи војника, Плакету свечане војничке обавезе, Повељу града Ваљева, државни Орден за заслуге у области одбране и заштите, православни Орден Светог Саве трећег степена, захвалнице, исечке из разних новина, књиге, публикације, слике из школских дана, са спровода…
Смиреним али потресним гласом, нуди нам послужење добродошлице: домаћи мед уз хладну планинску воду. Док поспрема посуђе казује:
– Приредио нам је мој Цоле велику радост, родио се баш на српску Нову годину, 14. јануара 1972. Прославили смо два празника у једном дану. Била је јака зима, напољу хладно, па као да је зато већ од првог дана заволео хладноћу, никад се није утопљавао, а велику топлоту није волео.
Уз дубок и болан уздах, гледајући у слику свог сина, наставља:
– Прошло је више од 30 година од нестанка мог Стојадина, да наставим даљи живот снаге ми дају моји унучићи и старији син Добривоје. Снажите ме и ви, сви добри људи који долазе, да са мном поделе бол, да виде где се родио војник и како је живео.