Једна од наших најбољих музичких смотри, коју су и угледни страни медији уврстили међу десет најбољих џез фестивала у Европи, протекао је у знаку „Галије“, „Лавине“, „Бони М“, Пакита Д’ Ривере, хорског певања, двеста хиљада посетилаца, великих очекивања и мало стрепњи
То је сад, па ко зна кад, певала је Нишка тврђава заједно са “Галијом” последње вечери 32. Фестивала Нишвил, а стих је постао и најбоља реченица за крај овогодишњег фестивала. Не само зато што је њом завршен концерт једног од најважнијих нишких бендова, већ и зато што је Нишвил први пут у својој историји главни програм затворио искључиво домаћим, нишким бендовима. „Далтони“, „Галија“, „Лавина“ и „Бохемија“ представили су четири генерације нишке поп музике, а публика је, од првог до последњег концерта, показивала да јој тај звук припада једнако колико и сам фестивал.
„Галија“ је, у том смислу, била више од завршног концерта. Ни скоро два месеца после њиховог великог наступа на Летњој позорници, где су обележили пола века рада, публика није показала да јој је доста песама Ненада Милосављевића и његовог бенда. Испред бине поново се створила гужва, а када је пре почетка наступа Милосављевићу уручена награда за допринос рокенролу и етно-џез култури, било је јасно да ће ово бити један од оних концерата у којима се граница између извођача и публике брзо изгуби.
„Галија“ је наступ почела седећи, без сувишних сценских гестова, препуштајући музици да уради све. До песме „Котор“ низали су се хитови које је публика знала готово до последњег стиха. А онда је стигла песма „Не знам зашто волим овај град“. Аплауз који је уследио није био само аплауз песми, био је то аплауз Нишу, тренутак у којем је песма само изговорила оно што је публика већ осећала.
Део публике је у једном тренутку устао са седишта, телефони су се подигли високо изнад глава, а певање постало све гласније. Највећи хитови овог састава „Још увек сањам“ и „Дигни руке“ отпеване су готово хорски на самом мкрају наступа.. Био је то тренутак у којем се показало шта се дешава када песме престану да буду само репертоар једног бенда и постану заједничко сећање читавог града.
Док је Галија још свирала, испред друге бине почели су да се окупљају углавном млађи посетиоци, заузимајући места уз ограду и чекајући „Лавину“, овогодишњег представника Србије на Песми Евровизије. До тада највећа гужва фестивала нагомилала се испред сцене, а деца су још пре наступа чекала код задњег улаза у нади да ће успети да се фотографишу са члановима бенда. „Лавина“ је у својим препознатљивим кожним костимима и првим гитарским рифовима постепено дизала температуру у публици. Са евровизијском нумером „Крај мене“ врелина је експлодирала – сви су били ознојени и срећни.
Момци из „Лавине“ су открили како су многи сумњали да им је место на џез фестивалу, али је реакција публике дала најбољи одговор. „Ми смо од малих ногу на алтернативној сцени, а Нишвил нас прати одувек“, поручили су, додајући да им је фестивал донео бројна пријатељства и да је „Ниш најлепши у августу“. Певач и вођа састава, Лука, открио је и да му је џез у крви захваљујући покојном оцу, који је био џез музичар, док је Нишвил назвао „душом овог града“. Публика је те речи дочекала овацијама.
Не би био ред да изоставимо и најстарији нишки рок бенд „Далтоне“ који је настао шездесетеих година прошлог века. Названи „нишким Битлсима“, Далтони су за сат времена извели десет композиција, прецизно и сигурно, као да никада нису престали да свирају. „Петак“ је дочекан овацијама, „Руке од сна“ још снажнијим певањем, а када су засвирали „Хеј Џуд“ од „Битлса“, публика је певала као да је реч о њиховој сопственој песми. У једном тренутку придружили су им се и нишки џезери, спајајући на истој сцени различите странице музичке историје града. Жарку Станковићу Далтону уручена је награда за допринос рокенролу и етно-џез култури.
Ако је завршно вече показало колико Нишвил припада Нишу, најпосећенији концерт показао је колико фестивал уме да привуче публику далеко изван уобичајених џез кругова. „Бони М“ су, обележавајући пет деценија постојања, напунили плато Тврђаве до мере која је, према речима директора фестивала Ивана Благојевића, упоредива са највећим гужвама које је Нишвил имао последњих година. За старију и зрелу публику био је то концерт без генерацијске дистанце: песме које су обележиле једно време и које су, пола века касније, и даље функционисале као колективни позив на игру и певање. „Бони М“ су том приликом добили и награду „Шабан Бајрамовић“ из руку Шабанове ћерке лично.
Благојевић је касније рекао да је избор Бони М био критикован као неприличан оваквом фестивалу, али да је публика дала најбољи одговор да ли су критике оправдане. Ипак, успех фестивалског дана никада није био само ствар једне звезде. Прво вече донело је петосатни маратон у којем су се смењивали нишки Допамин, Микан Златковић, некадашњи тандем Влатко Стефановски–Томи Розенберг, британски „Инкогнито“ и домаћи „Кал“. Друго вече, осим „Бони М“, обележили су Пакито Д’Ривера, коме је припала Гран при награда „Цар Константин“, пољски џезери „Паблик Ланч“, бугарски кантри састав „Барни Есвил и Баркс“, аргентинска мешавина изворне музике „Ла Оркеста де Антес“, рока и џеза, као и „Дел Арно“ који је у Нишу обележио 40 година рада и два пута се враћао на бис.
Треће вече је бенд, који наставља да чува наслеђе покојне музичарке Ејми Вајнхаус, изазвао масовно хорско певање посетилаца, док су претпоследње вече обележили састави „Кјото џез масив“, „Афро Гитано“ и „Док ин Абсолут“, уз широк распон од експерименталног џеза и биг бенда до балканско-афричке плесне фузије, џез-фанка, соула и споја џеза и хип-хопа.
Успех овогодишњег Нишвила, међутим, није се мерио само бројем великихмузичких имена. Позоришни део фестивала показао је да Нишвил све више функционише као широка културна платформа. На десетом Нишвил џез театру најбољом представом проглашена је „Кабаре Пиколо Гранде – Утопија“ Мађарског театра при Новосадском позоришту, у режији Андраша Урбана. Жири је препознао представу на граници предавања, перформанса и рок концерта, која кроз ироничан и енергичан израз говори о томе како су идеали Декларације о људским правима постали својеврсна утопија. Награда за најбоље коришћену музику припала је представама „О тешкоћи говорења истине“ италијанске групе „ЕросАнтерос“, као и „Фан Фактс“ српске групе „Врум“.
Позоришни програм је и овог пута изашао из класичног простора театра, па је савремени циркус „Животиње које плешу“ простор код Тврђаве претворио у сцену за ваздушне акробације и физички театар. За уметничку директорку Нишвил џез театра Мају Митић, значај овог програма утолико је већи што се одржава у времену у којем се независна уметничка продукција суочава са све мањим могућностима финансирања.
И ту се стиже до друге стране овогодишњег Нишвила. Иако је пратећи програм скраћен за два дана, Благојевић је на завршној конференцији рекао да је фестивал окупио око 200.000 посетилаца, колико и претходних година када је трајао дуже. Према његовој оцени, више публике било је на главној бини и у самој Тврђави, а фестивал је протекао без инцидената. „Сваке године кажем да мој тим и ја не можемо боље од овога. И ове године поново сам разуверио себе – били смо бољи“, рекао је.
Управо у тим речима о успеху крије се и проблем. Нишвил, како је објаснио, средства добија касно, што организаторима отежава постизање договора са великим именима. Озбиљан фестивал планира се две године унапред, док Нишвил, због начина финансирања, улази у сезону са неизвесношћу. Касни прилив новац значи пропуштене јануарске резервације група и музичара за текућу годину када су цене далеко повољније, а тиме се повећава зависност фестивала од звезда које могу да доведу масовну публику.
Благојевић је поново покренуо и идеју да се током фестивала наплаћује симболичан улаз у Тврђаву од два евра како би се обезбедио део новца за програме и смањила зависност од конкурса. Говорио је и о, како је оценио, апсурдној бирократији у контролама Државне ревизорске институције, наводећи да се од организатора тражило да објашњавају детаље попут тога који је музичар јео коју храну у ресторану или по ком основу су уметници спавали у хотелима. Према његовим речима, такве процедуре одузимају драгоцено време и отежавају организацију фестивала.
Још озбиљнији проблем представља чињеница да су филмски и позоришни сегмент Нишвила ове године остали без средстава на конкурсу Министарства културе. Иако су, како је наведено у образложењу, пројекти у значајној мери одговарали циљевима конкурса, процењено је да други пројекти одговарају више. Митовићева је упозорила да се тиме занемарује и економски потенцијал међународних фестивала као платформи за развој туризма и привреде.
Зато је овогодишњи Нишвил, колико год био успешан, завршен са питањем које се не тиче само музике. Како задржати фестивал који је успео да окупи 200.000 људи, споји “Галију” и “Лавину”, “Бони М” и савремени џез, рок, позориште и циркус, а истовремено му обезбедити услове да се тај успех не заснива на ентузијазму једног тима и срећи са избором звезда?
Следећег августа Нишвил ће бити одржан 33. пут, када ће фестивал обележити трећину века постојања. Благојевић је већ упозорио да ће бити тешко поновити овогодишњи резултат. Али последња слика 32. Нишвила остаје охрабрујућа: Тврђава пуна, људи различитих година, једни који знају сваки стих „Галије“, други који вриште уз „Лавину“, трећи који играју уз „Бони М“, публика која открива нове форме у позоришту и град који током августа живи са својим фестивалом. Ако је Нишвил заиста постао „ходочашће културе“, како каже његов директор, онда је највећи изазов за његову будућност управо у томе да култура не постане талац неизвесности која прати њено финансирање.
Зато нас је, на крају и занимало шта се десило са иницијативом Ивана Благојевића и Привредне коморе Србије од пре четири године да наша четири музичка фестивала (Гуча, Бир Фест, Егзит и Нишвил) добију статус да су од националног значаја и зашто би то било важно?
– На захтев Владе Ане Брнабић да презентују корист за буџет Србије од њиховог рада, четири најпосећенија српска фестивала Егзит из Новог Сада, Драгачевски сабор трубача у Гучи, Бир Фест из Београда и Нишвил из Ниша ангажовали су консултантску кућу „Гленфилд“ која је урадила комплетну студију на ту тему. Студија је показала да Србија годишње приходује око три милијарде динара од ова четири фестивала, а да би добила још милијарду и по! Како? Тако што би овим фестивалима доделила само десет одсто средстава од онога што они већ доносе држави. Значи, триста милиона динара. Студију је након тога Привредна Комора проследила Влади Србије, али никада није дошла на дневни ред Владе да се о њој одлучује. Ове године Егзит и Бир Фест нису ни одржани па је прича спала на Гучу и Нишвил. Уколико би Влада Србије одлучила да им додели статус Фестивала од нацииналног значаја и стабилну позицију у нацрту буџета за 2027. годину, поштедела би их несигурности које доносе конкурси Министарства културе, омогућила им правовремену припрему програма и привлачење значајнијег броја туриста. То би се додатно позитивно одразило на допринос буџету Србије овим видом културног туризма, закључио је Благојевић.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Нишвил / Миљан Недељковић