Наргес Мохамади, најистакнутија активисткиња за људска права у Ирану, посветила је своју каријеру борби против владине репресије са фокусом на женска права. Она тренутно служи десетогодишњу затворску казну у затвор у Техерану због ширења „антидржавне“ пропаганде.
Њен тридесетогодишњи активизам огледа се у томе да на миран али и буран начин донесе промене у Ирану кроз образовање, и да ојача грађанско друштво. То је имало високу цену: њену слободу, њено здравље и одвојеност од мужа, деце и родитеља.
Чак и из затвора, Наргес Мохамади била је један од најотворенијих критичара иранске владе. Организовала је протесте које су предводиле жене прошле године у Ирану, писала је гостујуће есеје у новинама и организовала недељне радионице за затворенице причајући им која су њихова права.
„Глобална подршка и признање мог залагања за људска права чини ме одлучнијoм, одговорнијом, страственијом и пунијом надом“, рекла је Мохамади у писаној изјави за Њујорк тајмс. „Такође се надам да ће ово признање учинити да Иранци протестују за промене и да ће бити организованији. Победа је близу.”
Муж Наргес Мохамади (уједно је и њен колега јер је активиста за права) Таги Рахмани, и њени шеснаестогодишњи близанци живе у егзилу у Француској. Своју децу није видела осам година. Таги Рахмани је рекао да је Нобелова награда круна њеног вишедеценијског рада у Ирану. „То је такође награда за све активисте за људска права који се деценијама боре за промене у Ирану у друштву које има неправедне законе“, рекао је Рахмани. „То је признање за покрет „Жене, живот, слобода” у Ирану.
Мохамади је друга Иранка којој је додељена Нобелова награда за мир. Ширин Ебади, адвокат за људска права и дугогодишњи ментор и саборац госпође Мохамади, добила је награду 2003. године. Две жене су заједно радиле у Техерану у Центру браниоца људских права, који је основала Ширин Ебади 2001. године. Организација је угашена насилном рацијом 2009. године.
Мохамади је рођена 1972. у централном иранском граду Зањан у породици средње класе, седам година пре Иранске револуције. Студирала је физику на универзитету у Казвину у Ирану, где се брзо укључила у активизам, оснивајући женску пешачку групу фокусирану на грађански ангажман. Упознала је свог мужа, познату личност у иранским интелектуалним круговима, када је похађала подземни час који је он држао о разумевању грађанског друштва. Пар је наизменично затваран и излазио из затвора, већи део свог брака и нису били заједно као свака нормална породица. Због тога су њихова деца трпела.
Наргес је добила многа признања, Уједињене нације су је именовале за једног од три добитника своје Светске награде за слободу медија. „Морам да држим поглед ка хоризонту и будућности иако су затворски зидови високи и блокирају ми поглед“, рекла је у интервјуу за Тајмс раније ове године.
Пише Никола Тодорић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању