У књижари Вулкан, у присуству бројне публике, крајем фебруара одржано је представљање књиге “Зауставно време” Душана Микље, новинара, писца, путописца и једног од најпрепознатљивијих аутора путописне прозе на нашим просторима. Уз аутора су о књизи говорили и проф. др Јован Делић и проф. др Чедомир Чупић, а модератор је била Марија Радић, уредница српске књижевности у Вулкан издаваштву
Душан Микља је рођен 1934. у Београду, где је и дипломирао на Филолошком факултету на Групи за енглески језик и књижевност. У животу се највише бавио речима – као професор, преводилац, новинар и писац. Аутор је више романа, збирки прича, путописно-есејистичке прозе, животописа, драма и публицистичких дела., и добитник бројних награда за своје књиге, као Награде за животно дело Удружења новинара Србије.
После промоције његове књиге „Зауставно време“, разговарали смо са Душаном Микљом за „Илустровану Политику“
Бројне државе, још бројнији градови и села и напослетку увек Београд. Поред драгих људи, зашто се вреди враћати овом граду? Да ли га нешто заиста чини посебним осим наше сопствене субјективности и сентименталности?
– Повратак кући је неумитни исход сваког путовања. Пошто сам рођен у Београду тај град је моја кућа. Зашто је важно враћати се у њу? Зато што су у њој ваши корени из којх су израсли стабло и крошња вашег живота. Уго Мухика је изјавио да не постоје корени. Само искорењено. Допустићу себи – уз све неизмерно поштовање и дивљење за можда најскромијег државника света – другачије мишљење, Не верујем да се ишта може у потпуности искоренити. Клице засејане у детињству и семе сваке побуне кад тад поново изничу. За потврду таквог становишта постоје многи докази, чак и у природи. У Африци, на пример, крошња баоба личи на корење коме се прохтело да се вине у висине.
Да поседујте моћ заустављања времена, који бисте то моменат са неког пута зауставили?
– Постоји више таквих тренутака. Издвојио бих ипак дан у којима се у главном граду Анголе, Луанди, прослављало проглашење независности, боље рећи збацивање колонијалног јарма. Народ је на улицама уз петролејске лампе славио. Шта је било посебно у том колективном заносу. Па то да није било много буке. Било је песама. То да. Али песама које су више личиле на молитву него на разуздано весеље. Звучи езотерично али истина је. Људи су у подножју колонијалне тврђава и дословно удисали слободу. У миру и спокојству сладили су се плодовима поновно изниклог самопоштовања за које се чинило да су заувек покопани.
А где бисте да можете само још једном отишли и зашто?
– Више је таквих места. Сицилија је једно од таквих због чаробне смеше узбудљиве историје и природних лепота.
Пише Маја Бунчић
Фотографије Вулкан издаваштво
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању