Истраживачки тим, који чине др биохемијских наука Марија Видовић и научни сарадник Лабораторије за молекуларну биологију биљака ИМГГИ, докторанд Фармацеутског факултета Страхиња Стевановић са Института за молекуларну генетику и генетски инжењеринг, доктор хемије Соња Милић Комић са Института за мултидисциплинарна истраживања, доктор физиологије биљака Соња Вељовић Јовановић са Института за мултидисциплинарна истраживања, доцент Хемијског факултета др Јелена Радосављевић и докторка ветерине Наташа Килибарда са Универзитета Сингидунум, ради на пројекту LEAPSyn-SCI, одобреном у оквиру програма за изврсне пројекте младих истраживача (Промис) који финансира Фонд за науку Републике Србије.
Питали смо др Марију Видовић како је дошла на идеју да ретка ендемска биљка рамонда може да помогне код неуродегенеративних обољења?
– Током докторских студија, радећи у тиму др Соње Вељовић Јовановић, упознала сам се са фасцинантном способношћу биљке Ramonda serbica, односно српске рамонде. Она попут ретких биљака васкрсница, након дугих периода дехидрације, када се наизглед потпуно осуши и изгледа мртво, има способност да обнови своје метаболичке функције већ један дан након заливања и да наизглед „оживи“. У овом процесу толеранције на екстремну дехидрацију значајну улогу имају протеини заступљени у касној ембриогенези (late embryogenesis abundant) тзв. ЛЕА протеини, који штите ћелијске протеине. Као биохемичар била сам упозната са једним од узрока настанка Паркинсонове болести, а то је абнормална агрегација (сједињавање, прим. аут.) једног протеина мозга, алфа-синуклеина, што за финални резултат има одумирање неурона који лучи неуротрансмитер допамин. Идеја се родила спонтано, па сам помислила да треба искористити ову јединствену особину ЛЕА протеина и испитати његов потенцијал да спречи агрегацију алфа-синуклеина.
Да ли је онда, због ових посебних способности биљке, могуће оживети или подстаћи функцију неурона код људи?
– Способност рамонде да привидно „оживи“ није директно повезана са њеном применом да „оживи или подстакне функцију неурона“. Наиме, способност биљке да сачува кључне компоненте у ћелијама током периода дехидрације и да поврати метаболичке функције током поновног заливања, заснива се на комплексним биохемијским и физиолошким механизмима, у које спада и појачана синтеза ЛЕА протеина у листовима биљака. Ови протеини захваљујући својој структури могу да спрече губитак облика и агрегацију, па тако и да сачувају активност важних протеина, неопходних за живот биљке након заливања. Идеја нашег пројекта је да тај процес применимо у лабораторији и да испитамо могућност ЛЕА протеина да спрече агрегацију алфа-синуклеина, која је веома токсична за неуроне који производе допамин. Ова способност ЛЕА протеина биће испитивана при различитим условима, са циљем да се промовише нов правац терапије против Паркинсонове болести. Нагласила бих да ми не екстрахујемо ЛЕА протеине који се акумулирају током суше у листовима рамонде, која је ендемска и угрожена биљка заштићена законом – већ га вештачки производимо у бактеријама на основу секвенце гена које смо претходно разоткрили, управо слично процесу којим се данас производи инсулин.
ПИШЕ НАТАША УСКОКОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању