Честити, радни и духовити мештани Јени Базара – како се некад звала отоманска паланка којој је половином 15. века темеље ударио турски војсковођа Гази-Иса бег Исаковић и дао му то име – дочекују госте тако срдачно, као мало где другде. У својим домовима то чине домаћински, у трговинама љубазно и од срца. Готово у свакој радњи, изузимајући велике маркете, потенцијалног купца дочекујu са „добар дан, како сте, како су ваши“, а неретко се са њим и рукују. После само неколико размењених реченица блискост показују тапшањем по рамену, а на растанку, купила муштерија нешто или не, иде жеља за добро здравље и угодан дан. И све уз осмех.
Град трговаца, донедавно домаћа економска сила, добро се држи, али памти и боље дане. У Пазар су раније викендом долазили читави мали каравани. Знала је варош на ушћу Јошаничке и Рашке реке да у та два дана угости и до тридесет хиљада људи. Организовани аутобуси стизали су у раним јутарњим сатима из многих градова широм земље, али и из Босне и Херцеговине и Црне Горе. Производи од џинса, веш, обућа, кожне јакне, дуксеви, тренерке… пунили су гепеке аутомобила и боксове аутобуса.
Чувена пијаца више не личи на то време. Купаца мало, углавном суграђани. Сада ту долазе махом Новопазарци да снабдеју одевним предметима из Турске и Бугарске и обућом из локалних радњи. На пијачним тезгама паковање робе и затварање почиње већ око три поподне. Околни бутици раде нешто дуже.
– Суботом и недељом овде је био хаос – каже власница једне мале радње. – Ујутро су стизали аутобуси свих могућих регистарских ознака. Из свих наших градова, из Црне Горе, па и Босне. Робу су, махом, наручивали раније, па би је онако упаковану само убацивали у гепеке. Кратко би се задржавали, тек толико да још нешто пазаре и назад. На улазу у град из правца Београда није могло да се прође од камиона. Ту је товарена роба за велике купце. Ма, где год погледате свуд се трговало. Пара је било на сваком кораку.
Пијаца је у центру града. Уским улицама јуре аутомобили, а и пешацима као да се негде жури. Све делује на тренутак као убрзана слика. Пешачки прелази постоје, али их мало ко поштује. Не чине то ни возачи ни пешаци.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању