ČAROBNJAK ZORAN RADMILOVIĆ
Novi „Uspomenar 212“ Cacija Mihailovića

Povodom 35 godina od smrti Zorana Radmilovića, Milan Caci Mihailović je svoj „Uspomenar 212“ posvetio upravo njemu. Knjiga je nedavno izašla u izdanju ustanove Narodno pozorište Timočke krajine – Centar za kulturu „Zoran Radmilović“.

– Sa Zoranom sam igrao u više predstava tako da smo često bili zajedno, mnogo smo putovali i po zemlji i po svetu, sate i sate smo provodili na probama, a ni druženje u bifeu nije izostalo. Zato imam mnogo priča vezanih baš za njega, a sada su sve na jednom mestu, u „Čarobnjaku Radmiloviću“. Tu je šezdesetak mojih priča, plus sećanja  i impresije trideset i sedmoro ljudi, glumaca, reditelja, dramskih pisaca, kritičara, teatrologa, onih koji su radili sa njim, koji su ga poznavali ili gledali, ali i osoba koje su rođene posle njegovog odlaska – kaže Mihailović na početku razgovora za „Ilustrovanu Politiku“.

Koliko dugo ste beležili priče o ovom našem poznatom glumcu?

– U „Atelje 212“ sam primljen 1972,  odmah posle diplomiranja. Tu su već bili u punoj snazi i popularni, veliki glumci kao što su: Slobodan Cica Perović, Đorđe Jelisić, Renata Ulmanski, Mira Banjac, Ružica Sokić, Bora Todorović, Seka Sablić, Bata Stojković, Dragan Nikolić, Milutin Butković, Taško Načić, Ljubiša Bačić, Ljuba Moljac, a među njima i čuveni „tatica Ibi“ – Zoran Radmilović. Od prvih dana zapisivao sam ono što sam smatrao da obeležava duh jednog vremena, ne sluteći da će od toga, kasnije nastati knjiga i to ne samo jedna nego evo već četiri. Ovom najnovijom obeležavam trideset pet godina od odlaska divnog kolege, drugara, partnera, velikog srpskog glumca Zorana Radmilovića.

Vi ste trinaest godina sa Radmilovićem delili scenu u „Ateljeu 212“. Kako biste opisali njegov dar za improvizaciju?

– Igrao sam sa Zoranom u kultnim predstavama „Kralj Ibi“ i „Radovan Treći“, zatim u  „SANTA MARIA della SALUTE“, „Oj, Srbijo, nigde lada nema“, „Pseće srce“, „Molijer“, „Višnjevi sad“, „Korešpondencija“. Igrali smo i u TV dramama i serijama, snimali na radiju. Takođe, igrao sam i u njegovoj jedinoj režiji kada je od „Sumnjivog lica“ Branislava Nušića, napravio „(Ne)sumnjivo lice“. Imao sam prilike dobro da ga upoznam. Njegove improvizacije su bile rezervisane za „Ibija“ i „Radovana“. To jednostavno neko ili ume ili ne ume. Ima velikih glumaca kojima to nije išlo od ruke. Zoranu je, opet, bog podario i umeće improvizacije.Znao je tačno gde to može da primeni, a gde ne može nikako. Krasile su ga izuzetna inteligencija, duh, brzina i mera, tako da je umeo da proceni gde, kada i koliko sme da dozvoli sebi „nadgradnju“, koja neće ugroziti nekoga, već će obogatiti scenu.

 

Piše Jasmina VujadinovićCvjetković

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju