Наш саговорник је новинар, колумниста и стрип цртач, али овога пута упознајемо га као песника. Збирка поезије настала је из дубоког личног искуства, као емотивни процес суочавања са губитком. Дарко верује да оно што ставимо на папир тек тада почиње да постоји, одјекује у свемиру и проналази свој пут. Управо зато, читаоцима „Илустроване Политике“ доносимо разговор о поезији, смислу живота и начину на који се он наставља након губитка вољених.
Дарко, већ на самом почетку збирке „Неизбежна смрт једног авокада“ откривате да сте иза себе оставили најтежу годину у свом животу и да је ова књига настала као својеврсна транзиција – пут од таме ваше душе ка нечему што се може назвати ослобођењем. Да ли је ова збирка, за вас, заправо корак ка светлу?
– Начин на који сам посматрао живот, светло и таму, људе, па и самог себе, потпуно се променио од када сам изгубио брата. Још увек пролазим кроз велике промене. То нису промене које сам изабрао, већ оне које се дешавају, хтели ми то или не. Поезија ми није донела ослобођење, омогућила ми је да се суочим са собом – са оним што је остало и што ме још увек прогања. Писање је био начин да преживим проклету ноћ. Успут сам у свом малом затвору, који сам створио за себе, пронашао некакав мир. Верујем да кад нешто ставимо на папир, почиње да постоји, одјекује у свемиру и проналази свој пут. И свемир, као и ја, херметичан је у својој бесконачности. Можда га сада боље разумем. Већину живота сам тумарао по мраку, не схватајући га. „Неизбежна смрт једног авокада“ јесте пут. То је пуцањ који чекамо да нас ослободи.
Кажете за себе да сте од оних људи који верују у „све или ништа“. Писање, било да је проза или поезија, увек носи одређену исцрпљеност. Како је изгледао процес рада на овој збирци? Јесу ли се речи спонтано низале или сте се суочавали са тренуцима блокаде?
– Када пишем не слушам своје мисли. Пишем из стомака. Понекад испуцавам реченице, напишем неколико страна, да бих затим постао свестан понижавајуће стварности: угашени пикавци у шољи од кафе, умуљани монитор и мој обрис у њему. Нема блокаде кад не покушавате да импресионирате оне који ће можда читати ваше речи. Јер, у ствари, њих никада не можете преварити. Нисам желео само лепо упакован заборав. Желео сам да попуцају шавови. Најгоре од свега је то што сам морао кроз све да пролазим изнова и изнова, исписујући те стихове. То је проклетство. Исцрпљивао сам се намерно. Можда сам желео себе на тај начин некако да казним.
Пише Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању