Протести у Ирану и повици „жене, живот, слобода“ су утихнули, али се последице осећају. После смрти 22-годишње Маше Амини, у септембру прошле године, девојке коју је полиција за моралност привела зато што није носила „одговарајућу“ мараму на глави, у земљи су се свакодневно одржавали протести, од којих су многе водиле жене. Четворомесечни протести су представљали најдужи талас немира од победе Исламске револуције 1979. у овој пространој земљи западне Азије чија цивилизација задире дубоко у прошлост.
Експлозија немира у Ирану, започетих у септембру, није била узрокована посебно Законом о хиџабу Исламске Републике, већ злоупотребама и ексцесима тзв. моралне полиције „Гашт-е-Ершад“ (познате и једноставно као Ершад). – против иранских жена које су сматране „индискретно“ обученим. Машу Амини је Ерсхад привео и она је преминула у притвору.
Према видео снимку који је објавила иранска полиција Амини се без директног контакта са полицајком онесвестила – вероватно због њене историје болести још као девојчице, истакнуто је у званичној обдукцији, а не због „наводног премлаћивања“. Незадовољна јавност је, међутим, тврдила да је стрес због привођења и ислеђивања можда изазвао Машин колапс.
У наредним недељама протести су прерасли у нереде и убијени су и цивили и припадници снаге безбедности. Ирански врховни вођа ајатолах Али Хамнеи оптужио је западне силе, тврдећи да су се њихови провокатори умешали: „Ове нереде и нестабилност планирали су Америка, ционистички режим и њихови службеници“.
Од Исламске револуције 1979. којом је оборен режим шаха Резе Пахлавија, односи Ирана и Сједињених Америчких Држава, до тада блиских савезника у областима економије и одбране, постали су веома непријатељски. Убрзо по победи револуције, радикални исламски студенти су заузели америчку Амбасаду у Техерану сматрајући је „леглом шпијуна“ и тамошње дипломате држали таоцима током 444 дана. Од тадa су власти САД увеле серије санкција Исламској републици.
Санкције су погодиле пре свега обичне Иранце. Њихови реални приходи су нагло опали и у протеклој деценији, посебно младима чији су изгледи за посао погоршани. Између 2011.и 2021, просечно време између завршетка факултета и добијања првог посла повећно је са 1,5 на 2,5 године.
Избор председника Ебрахима Раисија у јуну 2021. године дао је конзервативним снагама у Ирану контролу над свим полугама моћи и платформу за постизање брзог раста економије усред отпора америчким санкцијама. Прошлог лета, чинило се да је иранска економија на путу да се опорави од деценије стагнације изазване углавном америчким санкцијама.
Период од 21. марта 2021. до 21. марта 2022.(по иранском календару 1.400 година) била је прилично добра за „економију отпора“ Исламске републике. Укупан друштвени производ (БДП) је порастао за 4,7 одсто, према званичним подацима, нешто боље од просека у Западној Азији (4,3 одсто). Такође је надмашио прогнозе Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке о два до три процента за годину.
Тренд раста БДП-а настављен је и у првој четвртини иранске нове године (пролеће 2022.), за 4,2 процента. Још важније, подаци анкете показују да је стварна потрошња грађана – мера животног стандарда – порасла за 11 процената, а стопа сиромаштва опала.
Пише Борислав Коркоделовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању