Када почнем с организацијом путовања, увек се најпре добро информишем да ли је за улазак у одређену земљу потребна виза, и ако јесте, како се прибавља, затим која је најбоља, а која најекономичнија авио конекција, прегледам смештај на познатом сајту за резервације, па тек онда приступим куповини авионских и других (аутобуских и железничких) карата. Дакле, врло озбиљно приступам сваком кораку у припреми пута.
Међутим, путовање у Кувајт ћу памтити по проблемима са којима сам се суочила на самом почетку. Након што сам купила авионску карту за Кувајт, с преседањем у Истанбулу, кренула сам у прибављање електронске визе. На сајту нашег Министарства спољних послова пронашла сам информацију да се виза обезбеђује електронским путем, или, пак, на граничном прелазу што сам претходно видела на друштвеним мрежама код неких наших најпознатијих “травел инфлуенсера”. Како нисам успела ни из трећег покушаја да приступим сајту за аплицирање за туристичку визу, обратила сам се Амбасади Кувајта у Београду, из које су ми саопштили да, из бирократских разлога, српским држављанима није тренутно дозвољен улазак у Кувајт с туристичком визом, као и да немају инфoрмацију докле ће тај режим бити на снази. Нажалост, ту, за мене лошу вест, потврдили су ми и телефонским путем у нашој Амбасади у Кувајту, и тако сам се нашла, не својом кривицом, у безизлазној ситуацији. Авионске карте су купљење с немогућношћу повраћаја новца, хотелски смештај, такође, плаћен је унапред, а како сам боравак у Кувајту одабрала као међустаницу на путу до коначне дестинације (Таџ Махал, Индија), почела сам да размишљам о куповини нових авио карата. Мојој жељи да посетим Кувајт стала је на пут једна од најјтежих препрека на свету – сурова администрација која није благовремено одрадила свој посао. Многи би на мом месту сигурно одустали, али како не бих испала колатерална бирократска штета, била сам приморана да се обратим за помоћ “вишим силама”, односно да потегнем све могуће контакте, не бих ли добила неопходну визу за транзитни боравак у граду и држави Кувајт. Успела сам, коначно, у својој накани, али морам признати да није било ни брзо, ни једноставно.
По слетању на међународни аеродром Кувајт, у раним јутарњим сатима, сачекала ме је непрегледна колона људи који су стајали покорно у реду за пасошку контролу. Испоставиће се касније да су то, углавном, држављани Индије који су трбухом за крухом дошли у “обећану земљу”. Невероватно звучи чињеница да Кувајт данас својим домом назива око три и по милиона странаца, наспрам којих је милион и по кувајтских држављана. Због папира које сам држала чврсто у рукама, осетила сам нелагоду кад сам се приближила имиграционим властима. Кажу да Бог штити храбре (читај: лудо храбре) у шта сам се још једном уверила. Кувајт је моја осамдесет пета посећена држава, а овом списку придодајем и податак да сам уједно и последњи српски држављанин који је Кувајт посетио туристички (јануар 2025). Нажалост, док пишем ове редове, ситуација се није нимало изменила на боље, те је посета Кувајту могућа искључиво са пословном, односно породичном визом.
Текст и фотографије Сенка Д. Павловић Чотрић
Инстаграм: светска_путница
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању