Рударство се ретко нађе у насловима вести. О њему говоримо најчешће кад се сабирају резултати индустрије која је понајвише допринела економском напретку земље, или када, једном годишње, дође 6. август – Дан рудара. Тада се спомињу бројке, производња, учинак и признања. Међу њима, једно носи посебну тежину – награда „Инжењер Шистек“, која носи озбиљност и величиину традиције дуге 57 година, али и печат савремености, јер се и дан-данас додељује истакнутим појединцима у борским рудницима. Зато, није на одмет подсетити да је ова награда, установљена давне 1968. године у част првог директора Борског рудника, инжењера Фрање Шистека.
Ове године, то признање ће, међу шест награђених, понети и рударски инжењер Марко Петровић. Али ова прича не почиње у дану када се излази на бину и прима признање. Почиње 600 метара испод земље, у руднику „Чукару Пеки“, у једној од три смене. Почиње у свакодневици рудара, коју јавност ретко види.
„То је позив, не занимање. А позив не остављаш за собом кад завршиш смену“, каже Петровић, који је рударски инжењер постао из уверења и љубави према том занимању, а не из нужде. Иако признаје да рударство носи ризик, каже да данашњи услови не могу да се упореде са сликама које људи још увек имају у глави.
„Људи и даље замишљају рударе са прашњавим лицима и крамповима у рукама, који копају руду у уским ходницима под земљом и товаре је на вагонете. Али модерни рудник изгледа сасвим другачије, барем овај у коме ја радим“, каже Петровић са осмехом па нам даље објашњава:
„Силазак лифтом траје три и по минута, ходници су широки, осветљени, осећате вентилацију, једноставно ма колико метара под земљом били, нормално дишете. Све је под контролом, дословно. Локација сваког радника се прати преко ГПС картице коју носи са собом и види се у реалном времену из контролне собе. Безбедносни системи су тако конципирани да реагују и пре него што човек стигне и да обрати пажњу на околину.“
Да је „Чукару Пеки“, о коме Марко Петровић говори, најмлађи и најмодернији рудник у Србији, најбоље потврђује чињеница да је сваки педаљ његових подземних ходника покривен савременом 4Г мобилном мрежом. Поред звучне, уведена је и светлосна сигнализација, саобраћајни знаци, па чак и ограничења брзине, нешто попут комплексне саобраћајне мреже испод површине земље.
„О безбедности се овде не прича – то је утврђени систем кога се сви беспоговорно придржавамо. Нема нагађања, нема случајности и то је оно што нам свима улива осећај сигурности“, каже Петровић.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању