Мој отац, коме је делимично посвећено ово путовање, па и ова репортажа, нарочито је волео египатске пирамиде и читао много књига о њима. Биле су део и моје лектире у раном детињству. Направио је био, чак и стаклену пирамиду у размерама Кеопсове. „Висина Кеопсове пирамиде помножена с милијардом одговара удаљености Земље од Сунца. Меридијан који се протеже кроз пирамиду дели континенте и океане на две потпуно једнаке половине. Висина пирамиде помножена са милион даје полупречник Земљине орбите око Сунца. Основица пирамиде, подељена двоструком висином даје Лудолфов број. Наполеон је преспавао у њој и сутрадан се пробудио као промењен човек.” Tата је све то знао, проучавао и дивио се. Имао је велику жељу да оде у Каиро, али никада није. Каиро је био и једна од моје четири главне жеље када су путовања у питању, поред Лондона, Париза и Њујорка. Три сам остварила, и то неке више пута, али у Каиро никако да одем.
Овога лета сам ипак отишла. Пред долазак таксија за аеродром разбијам огледало. Током вожње ме зове диспечерка и каже: Где сте, таксиста још увек чека!? Ја већ код аеродрома, дошао његов колега, неко је ту нешто побркао. При слетању у Хургаду искључени телефон остаје „мртав”, тражи ми пин који немам, тако да сам 14 сати без електронске комуникације. Три пута су се јавили малерчићи, али од свега је јача моја жеља да осетим врели египатски ваздух који је само ватра, нема у њему воде. Нема влаге. Одлично га подносим. Кад смо ушли у собу већ је била поноћ а море је било тамно. Тек сутра ће се показати његова тиркизна лепота.
Таксиста се зове Тито
Не могу да заспим. У неко доба изађем на терасу да дочекам јутро, на небу је остала само Венера-Зорњача. Идемо одмах на плажу. Призор је величанствен! Никада нисам видела такав одсјај око Сунца! Огроман, огроман сноп кружних, спојених зрака, величанствени хало који заузима трећину неба! Афричко сунце, велико, мистично, владарско. Лежем на лежаљку и затварам очи, још увек под утиском какво је Сунце.
Таксисти у граду редом питају „where you from?“ и воле да се цењкају. Сви су љубазни. Возимо се и схватам – овде је клима дивна. Има топлоту која је мени потребна, чисту топлоту. Увече упознајемо таксисту који се зове Тито а у марини ми послуже најлепшу, најукуснију лимунаду коју икад пробах! Лемон минт, понудио је конобар варијанту оног што сам тражила. Када сам је похвалила, његово лице је било истински озарено. Њему је из срца било драго да сам у његовој земљи, у његовом ресторану доживела нешто тако лепо.
Јутро је мало облачно. Рано одлазимо на док и гледамо у воду. Нестварно је тамно тиркизна, део испод наших ногу, а пучина је налик на течни калај, као сребрносива танка фолија од воде. Усресредим се на таласе и осетим као да се крећем док седимо на доку. Мало касније сам у води, остајем сама у „тиркизнивилу” („плаветнило” не описује ово море). При изласку из воде тражим неки занимљив камен. Нема их много, тачније, ту је само уски слој каменчића боје цигле. Кажем себи: да нађем неки специфичан. И, одједном, видим један сивогранитни, у облику троугла! Пирамиде! Чудо. Близу сам вам, пирамиде. Онда, нађем још један, овог пута у облику срца! Још чудесније!
Да ли је Тутанкамон битан
Идемо до Хилтона. Суви ветар се добро слаже са сувим уљем на мојој кожи и лудо разноси косу. Као да је и у ветру део сунца. Осећам слободу у светлости сунца. Коса ми је пуштена, али нигде зноја испод ње. Тражићу азил за зимогрожљиве од Египта. Овде нема леда, снега и минуса које не подносим. Нема ни влаге која деградира лето. Кажем таксисти са невероватно дугачким трепавицама да је песма коју је гласно пустио дивна. Прозори аутомобила су сасвим отворени и топао ветар шиба док се музика разлива по улици. Зграде су разнолике… и сређене и старе и сиромашне. Све је кремасто и жућкасто. Питам о чему је песма која ми се допада. Таксиста каже: I feel you no matter how far you are! Питам га да ми на Јутјубу нађе ту песму и он ми љубазно помаже. Овде је народ питом. У марини, након свега, једемо ражњиће који су на сто донесени док су још цврчали. Изузетно су меки и укусни.
Идемо за Луксор. Улазимо у пустињу. Изазива мир. Сва је жучкаста и сталожена. Гола. Па ти узми или остави. Брда код Сафаге су шиљата, као окамењени зуби од тамног песка. Кришка сунца провирује испод облака. Наранџаста је сасвим, као кад залази. Пут се наставља кроз брда, камен-песак, пешчани камен. Овде никад ништа неће израсти. Питам се јесу ли врела, јер песак на плажи није, и поред свог сунца (занимљиво). Пустињска брда онда постану мања и као извајана. Полицијски пунктови су чести, полицајци су са пушкама. Приближавамо се Долини краљева. Ми се на овом свету само припремамо да уђемо у вечни живот. Ту су стари Египћани били у праву. У Долини краљева ћу ући у њихове гробнице. Ући ћу у смрт. То се може кад пружиш руку смрти и не бојиш је се. Уосталом, она нас увек прати.
У Долини краљева је врелина прејака. Водич каже: Тутанкамон је небитан. Е, мени није. Обележио ми је детињство. Јесте био фараон који је кратко владао, али је очуваност артефеката у његовој нетакнутој гробници била фасцинантна. Водич каже: Проклетство његове гробнице не постоји. Хммм… А признаје да су у гробнице пре затварања стављане бактерије. И игнорише све шта се десило Картеру и лорду Карнавону и њиховој околини. Улазимо у гробнице. Боје су живе и после хиљада и хиљада година! Црвена. Зелена. Анк. Зраци. Птице. Звезде. Уста су ми слана и малаксала сам, али сам ту. Камен гори. Гори кожа. Гори ватра. Гори ваздух.
Фасцинантни стубови Карнака
Наручена фантастична комбинација цеђене лубенице и манга у пустињском караван-кафеу окрепи тело. Али, само на тренутак, 45 степени је. Нил је широк као Дунав. Упио је миленијуме у себе и светлуца. Идемо за Карнак који је тако лепо виђен очима камере у филму „Смрт на Нилу“ где Питер Јустинов глуми Поароа (мој омиљени глумац за ту улогу). Жега је веома јака, нећу лагати. Нема мора и његовог утицаја. Стубови Карнака су фасцинантни.
Мамша. Ако сам у праву, то значи „поплочани пут”. Тражим маркет са природним уљима. Вози нас таксиста који не разуме где је та радња, али покушава да помогне те нас води у базар који у једном делу има чајеве и зачине. Купујемо чајеве, највише од гуаве. То је егзотично воће налик крушки. После нас прати, желећи да нас врати, па је било мало непријатно. Иако смо рекли „не“ више пута, пратио нас је. У ресторану у марини смо добили vip discount, а дошли тек други пут. И бесплатан french fries. Био је Курбан Бајрам и док смо пролазили поред џамије Ел Мина Масјид песма која се чула са разгласа ми је посебно пријала. Како је лепо кад човек пева оном ко га је створио. И у добру и у злу певај, певај Створитељу, јер Он зна зашто ти шаље буру а зашто поветарац.
Увече идемо до џамије. Док излазимо чује се кратко појање. Светла крем жуте џамије су у складу са Месецом који само што није пун и стоји између два минарета. На изласку из дворишта нам прилази Египћанин, покушава да нам прода свеже сокове и пита: Сербиа ор Албаниа? Онда каже: Мафиа, уз осмех. Таксиста у Мамши пита: Сербиа? Белграде! Онда дода: Тито! Тито френд! Затворим очи и пустим да ме врућ ветар и мрак одведу куда хоће.
Устајем рано. Дан ћу провести на плажи. Док ходам ходником хотела чује се, као и увек, ветар, по звуку би човек рекао да је јак, завијајући северац. Кад се изађе напоље, сув је и благ. Сама сам на обали. Море нема мирис. Сећам се перфектних укуса охлађеног чаја-сока од хибискуса из радњи са алабастером и папирусима у Луксору, лемонане из кафића „Френдс“ у марини и цеђене лубенице са мангом у Долини краљева. Сви су интензивни. Сутра ћу се срести са пирамидама, потребан ми је један припремни дан.
Град просјака и краљева
До Каира се путује уз Црвено море па кроз пустињске гудуре. Излазеће наранџасто сунце је као и залазеће – велико. Од првог погледа на пирамиде ми се завртело у глави. Долазим до њих, додирнем Кеопсову. Увек сам се питала колико је висока, тј. какав је утисак о висини када се види а нико ко је био није знао да објасни, сви би се смушили кад бих их питала да упореде са неком грађевином. Ево, ја ћу вам рећи – мало већа од Београђанке, такав ми је утисак. Пирамиде, наизглед неми а са свемиром повезани монолити, дивне су. Али, дешава се нешто необично. Неочекивани утисак на мене оставља Сфинга. Ведрина јој је у погледу, нестварно је лепа, пријатно лепа, њене очи, усне. На фотографијама се то не може видети. Вруће је у Каиру али ни приближно као у Луксору. Подношљиво је и ништа не гори. Заведена сам Сфингом, на фин начин, не преваром. Она није загонетка, она је чиста естетика.
Каиро је црвенкаст и цигласт, и недовршен и раскошан, град контраста. Град просјака и краљева. Зграда Музеја је розе боје. И египатски водич наглашава да Тутанкамон није био битан. Хм. Тада да, није. Али сада јесте. Никад не знаш ко ће после протока времена постати познат, човек не одређује распоред ствари већ Свето Време. Гледам Тутанкамонову маску од злата директно у очи и то кад нико други није у околини. Драго ми је што сам избегла гужву. То је јунак мог детињства. Гледам га и мислим: За све постоји време ако је потребно да нешто доживиш. И смрт, и чувење после ње, или за живота, веома су релативне појаве.
Нил је боје светлозелене маслине. Зграде су у нијансама песка па и оне које то нису делују прашњаво. Возач бродића пушта гласну музику (прегласну) и њише се и пева.
Јавио се слатки дан иако не смем да једем слатко. Прво, уживање у ресторану MiCasa у марини, испод лампиона, гледамо у смарагдно море. Ветар је пријатан. Храна, као и увек, одлична, али највећи утисак је цеђени сок од гуаве. Укус је јак, необичан и примамљив, мирише заводљиво. На соковима се овде не штеди, не додаје се вода, осетиш пун, кремаст и густ укус воћа. Никада нећу заборавити смарагдност Црвеног мора. Онда упадамо у авантуру где нас таксииста Џош са истетовираним крстом (хришћанин је, и други које смо срели имају на руци исто) вози до олд тауна и препоручује нас илегалном туристичком водичу Мустафи који нам показује локалну пијацу (мале зелене банане, бамије, гуаве, разне врсте урми) и радњу са зачинима у којој као пиће добродошлице добијамо чај од урми који је величанствен. Није пресладак. Као течна одскоруша. Као слатки остварени сан. Мустафа, the illegal touristic guide, пита на крају: what you have for me, отворено тражећи напојницу, коју и добија, али види се и да воли да показује свој град. Показује нам и фотографију своје породице. Сутон се спушта и море је све мирније. Помислим: Египат је дивно место да не мислиш ни о чему, само да будеш. На изласку из хотела упознајемо још једног Египћанина хришћанина, и он има истетовирани крст на шаци. Показује ми свој крст на прсту а ја њему свој на бројаници и он пошаље пољубац том мом крсту. Кажем му: God bless you а он одговара: Pray for me, I am in the army now. И ту је закључак: моли се за друге и веруј у срећу шта год да те задеси, то је једино што ти је потребно.
Пише Ана Атанасковић