Тродневни изазов упознавања историје и наслеђа Србије започет је посетом Нишу. Некадашњем Наису, подручју у којем се родио цар Константин Велики. Колико је овај град проткан догађајима различитих периода, може се уочити на сваком кораку. Проласком кроз Стамбол капију и уласком у Нишку тврђаву – градско утврђење на обали реке Нишаве – започиње се упознавање историје једног од наших највећих градова. Ту су и Римска улица, споменици из римског периода, Бали-бегова џамија, Београдска капија, споменик кнезу Милану Обреновићу, археолошка налазишта, зидине.
Казанџијско сокаче и споменик писцу Стевану Сремцу, који седи за столом и очекује да се и ви придружите, док ловац Калча препричава доживљај о зецу којег је са својим псом Чапом уловио, представљају незаобилазна одредишта сваког туристе. На неколико корака од њих је и чесма подигнута управо у част Стевана Сремца, на којој су наведена имена ликова које срећемо, не само у делима чувеног писца, него и у филмовима снимљеним на основу њих: Зона Замфирова, Мане, хаџи Замфир, тетка Дока, газда Ивко, Смук…
Када Нишлије упитате ко је највећи јунак који је ходио овим путевима, беседом ће посведочити да је то био војвода Стеван Синђелић. О храбром војводи и његовој оданој војсци на брду Чегар, уз домаћу кафу и ракију, прича се са пуно жара. А да никада не заборавимо на њихову пожртвованост, ту је и Ћеле-кула да нас подсети на то сурово време.
Југоисточни крајеви наше земље нису богати само историјом, већ и природним лепотама препознатима, како код нас, тако и у свету. У близини Куршумлије, на планини Радан, налази се нешто због чега долазе туристи из најудаљенијих земаља. Ђавоља варош, специфична по својим природним скулптурама, привлачи радознале посетиоце и очарава их својом јединственошћу. Легенда о сватовима, Црвено врело, потоци црвенкасте боје, Црква Свете Петке, из 13. века, богата флора и фауна, само су неке од посебности Ђавоље вароши као природног добра од изузетног значаја, прве категорије заштите државе.
Писци Бранислав Нушић, Исидора Секулић и Иво Андрић препознали су лепоте Сокобање. Не може се тврдити да ли је баш сваки посетилац „дошао стар, а отишао млад“. Али оно што са се сигурношћу може рећи јесте да је свакако уживао у благодетима ове ваздушне бање и да је, уколико ју је посетио у време када цветају липе, уживао у њиховом мирису. Када смо већ поменули лик Зоне Замфирове, ваљало би се надовезати и са једном занимљивошћу, а то је да је управо у сокобањском хамаму снимана једна од сцена за истоимени филм.
Текст и фотографије Дарија Сворцан
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању