У 93 године од постојања Рударско металуршко хемијског комбината „Трепчa“, из Звечана, много тога се мењало у највећем косметском колективу, пре свега проширивало и усавршавало у циљу повећања производње олова и цинка, а онда сребра и злата и других пратећих метала. После Првог светског рата, Британци су 1925. године отпочели истраживање комплекса око Старог Трга и 1927. године оснивају компанију „Трепча Минес Лимитед“. На месту старог рудника из средњег века, 1930. године се отвара нови рудник, Стари трг. До Старог трга изграђен је и нов пут од девет километара из Косовске Митровице.
Производња је брзо достигла бројку од 600 до 700 хиљада тона руде годишње, а у периоду од 1930. до 1940. године извађено је, како је „Трепчина“ архива забележила, 5.700.000 тона руде. По завршетку изградње поткопа на коти 610. хоризоната дужине 2.700 метара, и постављањем пруге уског колосека, изградњом жичаре 1932. године и пруге на порталу за извоз руде, рудник је у целини почео са пробним радом.
Кад су утврђене велике количине руде, Управни одбор компаније је 1929. године одлучио да се капитал повећа на 1.000.000 британских фунти ради изградње постројења за транспорт и флотирање руде, те изградње радничких насеља и стамбених објеката за службенике и инжењерски кадар у Старом Тргу, Првом Тунелу, Звечану. Жичара дужине 6.350 метара изграђена је 1932 године, као најјефтинији начин транспорта извађене руде у Старом Тргу до Топионице у Звечану. Преко брегова, потока и шумовитих страна од Старог Трга до Звечана било је више од 120 челичних стубова преко којих се сајлама и гвозденим рударским корпама руда превозила из рудника до топионице у Звечану.
– Данас су остале још сами три корпе на сајлама од Топионице у Звечану до прве окретнице на странама Соколичког брда – каже Љубо Аксентијевић, некадашњи шеф „Трепчине“ грађевинске оперативе. – Од скоро 6,5 километара жичаре остало је још неколико првих стубова жичаре од топионице у Звечану, непун километар, са сајлама и рударским корпама. А код првог стуба, према скретању за манастир Соколицу, одмах наспрам Топионице, највише се одвијала радња за снимање филма о „Трепчиној“ Рударској чети. Добро је што је тај стуб очуван. Ето, сведочи и о „Трепчи“ када је највише прозводила олова и цинка и других метала, али и о рударима „Трепче“ који су се супроставили да олово иде за Хитлера
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању