Има чиме да се похвали Нерадин, село у иришкој општини. Не чуди, јер записи кажу да се први пут спомиње половином 13. века. Имају стару цркву и Савину чесму, али и манифестацију посвећену патлиџану. И имају још нешто, односно некога о коме се веома мало зна. У овом месту родио се Никола Бизумић, проналазач машинице за шишање. Необична прича о овом човеку иде овако:
Родио се у сиромашној породици у Нерадину 1823. године. После школовања у родном месту одлази у Ириг да учи берберски занат. Тамо је дошао на идеју да конструише машину која би убрзала поступак приликом шишања, јер је тадашњим мајсторима рад маказама одузимао доста времена.
Мајстор код којег је учио занат није имао слуха за младог иноватора, па га је Никола напустио и отишао у Руму. Тамо је 1836. године положио испит за калфу и постао фризер са дипломом.
Шишао је и бријао, али није одустајао од своје идеје. На неколико места покушао је да добије тих сто форинти колико му је требало да реализује патент. Али – не само да му Сремци нису дали паре, него је непрекидно наилазио на подсмех. Збијали су шале на његов рачун, неки га чак и лудим проглашавали.
Упорног Николу малограђански подмеси нису обесхрабрили. Напротив, потражио је нову средину уверен да ће једнога дана његов изум да угледа светлост дана.
Готово празног новчаника напушта завичај 1855. године, а само десет година касније, 1865, бербернице широм Европе преплавиле су машине за шишање, изумитељско откриће нашег земљака. У Лондону где се настанио, нашао је финансијере за свој изум, а убрзо је изграђено и неколико фабрика за производњу. Да би лакше успео у свету бизниса, Никола постаје Џон Смит. Поред небројено много акција у фабрикама и банкама, имао је изузетно лепу и атрактивну вилу у отменој лондонској четврти. Астрономским цифрама мерила се вредност његовог богатства. И, наравно, кретао се у високом друштву.
Када је умро у Лондону 1906. године, његова имовина је процењена на 22 милиона фунти стерлинга. Због несрећних околности, или можда немара среских власти у Иригу, ова финансијска империја остала је у власништву британске државе, иако је својим тестаментом „до шестог колена“ све оставио својим рођацима у Нерадину, јер се није женио па није имао потомке.
А како је до тога дошло да сав иметак припадне Енглеској? Годину дана после смрти, власти Енглеске су тражиле наследнике нерадинског брице у Иригу, среском центру, али им је из фрушкогорске престонице стигао одговор „да такви (Бизумићи) не постоје у Иригу.“
Пише Тамара Иваниш
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању