МУЗЕЈ У НОВОМ МИЛОШЕВУ
Од трактора до Џемса Бонда

Много времена треба посетиоцу да обиђе један од најнеобичнијих и по много чему јединствен музеј у Новом Милошеву код Новог Бечеја. И сигурно је, још поприлично времена му треба када изађе да среди утиске. У затвореном простору површине 1700 квадрата, плус отворени део испред, поређано је и постављено више од десет хиљада експоната. Највећу збирку чине трактори, по чему је музеј јединствен. И сад, рачуница. Ако би посетилац испред сваког изложеног предмета провео само пет секунди, за обилазак му треба безмало петнаест сати. И онда је јасно зашто треба толико времена да се слегну утисци.

Чим се крочи у велики, нови део музеја, у халу која је отворена 2011, наша домаћица, кустос Ивана Зец, стаје и руком показује на повећу црно-белу фотографију која виси изнад једног трактора.

– Ова фотографија је “крива” за настанак музеја – смеши се Ивана и почиње причу о овој необичној колекцији. – Приказана је вршидба 1939. године и то трактором марке “фордсон” произведеним 1924. На фотографији је породица Милорада Жеравице, оца двојице дечака, Ранка и Миливоја. Угледна породица из овог места имала је у то време трактор, што довољно говори о њиховом раду, материјалном стању, па и статусу. Убрзо је дошао Други светски рат, па касније и конфискација имовине. Остали су без тог трактора, али и машинбраварске радионице.

Листајући породични албум, негде крајем седамдесетих година прошлог века, Миливој је наишао на ову фотографију. Иако власник модерног трактора, вођен носталгијом и жељом да “оживи” фотографију, кренуо је у потрагу за трактором као са слике. Дознао је, како прича Ивана, да у околини Крагујевца постоји један такав и отишао код власника.

– Тамо је видео још старих трактора и сви су били припремљени за продају у иностранству – наставља Ивана. – Успео је Миливој да купи онакав какав је имала породица Жеравица и  “фордсон” је 1978. стигао у Ново Милошево. Разочаран сазнањем да нам тако вредне ствари завршавају на страном тржишту колекционара, зарекао се да ће, кад год му се укаже прилика, да купи неки стари вредан трактор и тако га сачува као део наше прошлости. Јер, све што постоји у музеју купљено је у Србији.

Куда даље и како се определити, шта видети и чему посветити мало више пажње. Дилему решава Ивана. И док ходамо ка следећем експонату који је решила да представи, кратко објашњава:

– Миливој је почео да формира ову збирку, али не са идејом да то постане овако велики и богат музеј, већ више из жеље да сачува што више старих трактора. Тако је одлазио и куповао те старе машине где год је чуо да их има. Знате, безмало сви предмети овде, су купљени. Поклона је веома мало. Иначе, први пут трактори су изложени јавности 1991. Оно што је Миливој започео наставио је, а и сада ради, његов син Чедомир.

Али није Миливој само куповао тракторе и парне машине и такве их упаркиравао у двориште и хале. После довожења уследила би репарација. Идеја је да се свака машина, ако је могуће, покрене, односно врати у радно стање. И Ивана је то демонстрирала на наколико експоната. Када је запиштала њој омиљена парна машина, и када су заклопарали преносници, брзо су се ту створила два малена посетиоца. Знатижељно су гледали како то ради необича грдосија.

Но, пре него су на ред дошле парне машине, Ивана је зналачки објашњавала какви све типови трактора постоје, како раде, шта је којем предност а шта мана, шта су на својим машинама учинили Руси, како су се током Другог светског рата за опстанак трактора изборили Немци, шта су смислили Британци…

– Ево, ово је најстарији трактор у Музеју – показује Ивана. – То је амерички Hart-Parr 15-20HP. Напунио је сто година. Произведен је 1920. и ово је четрнаести сачувани примерак тог типа у свету.

Тамо код парне машине, где су се са галерије сјурили малишани да виде шта то пишти и звижди, Ивана је причала и о томе како су за пару као покретач знали још стари Грци, али је изнела и необичан податак да Џејмс Ват није изумитељ, како се у школи учи, већ “дотеривач” парне машине. И тада је постало јасно да ова дама није само водич, већ и едукатор.

– Ово је најстарија парна машина марке Ruston, Proctor & Co. iz 1884. и јединствена је у окружењу, мислим да овакве нема – показује Ивана. – Сваки предмет у Музеју има своју причу, сваки је на неки посебан начин вредан, али мени је ово изузетно драг експонат. О њему имамо све податке. Јер, господин који је сакупио архиву ове фирме у време када је продата Сименсу, одговорио ми је на мјел и послао све детаље, тако да сада, како ја волим кажем, имамо матичну књигу рођених ове парне машине.

Лаганим кораком, поред трактора, парних машина, вршалица… пут води из нове хале у стари део музеја. На зидовима окачени телевизори и радиоапарати, са плафона висе мехови за распиривање ватре у ковачници. Лево, на зиду је фотографија из 1953. – прва механичарска радионица породице Жеравица, отворена још 1936, на којој су Миливој и Милорад са радницима.

– Ово је кутак где се налазе алати и машине које су биле део породичне радионице – објашњава Ивана. – Ево, ту је и радиоапарат из радионице који је сачуван.

Бицикли, аутомобили, џипови… Онда поново мало изненађење. Поред црвеног аутомобила са регистарским ознакама ЗР… Ивана објашњава да четири круга на “аудијевим” аутомобилима представљају четири фирме, а да АУДИ није скраћеница како се мисли, већ назив од латинсек речи “слушати”. Још неколико корака, па опет Ивана едукује, тамо где су смештени мотори, и објашњава нам да је суботички “Пионир”, познат по производњи бицикала, правио и моторе. Имају га они у музеју.

Накупи се текста, ако се приземљу посвети још простора неће бити места за галерију. А и тамо има свега. Вредног и необичног.

Метално степениште води у наставак прошлости. Све је урађено по збиркама. Лево у углу су скамије. На њима свеске, карте, ђачке торбе. И “учитељица” поред табле. Затим у низу поређано много тога што се користи у домаћинству. И необична када за даме. Или дамска када, како рече наша домаћица. Са додатком испред у који се убацивао жар како би се одржавала температура воде. Изнад, са плафона висе стари кофери.

– У овом простору смо изложили предмете везане за старе занате –показује Ивана. – Ево, овај нож за сечење бајадера стар је око два века. Овде су фотоапарати, машине за шивење… Погледајте ова дрвена колица за инвалиде, стара више од века. Била су на тавану једне готово урушене куће, поприлично времена и храбрости је требало за њихово спасавање.

Крцата је галерија, на појединим местима треба доста времена да очи уоче све предмете. Па из те гужве, правац двориште. Тамо су изложени остали експонати. Габаритни, како би млади посетиоци рекли. Још трактора и парних машина. Међу њима и једна парњача породице Дунђерски од 27 тона.

Чине све домаћини да и ови експонати добију кров над главом. Јер, колико год их пазили и добро одржавали, киша, сунце, снег и ветар чине своје. А ово није само њихово. Породице Жеравица. Јесте власнички, али ово је део нас и наше прошлости. Зато им треба помоћи. Надлежни новчано, медији подршком.

Има сигурно међу овим бројним предметима много оних који крију неку тајну. Баш као што је има и читав простор. Уосталом довољно је само рећи Џемс Бонд па да машта и знатижеља прораде. И какве везе сад има легендарни тајни агент са тајнама овог музеја? Има. Три просторије су му овде посвећене. Овде је Душко Попов, југословенски троструки агент који је радио за британску службу МИ6, као дечак проводио дана код деде Омера. Душко Попов – једнако Џемс Бонд.

Крај. Ко жели да чује и види много више о музеју и тајном агенту ОО7 мора да дође у Ново Милошево. Вреди. Има ту још тајни…

 

Текст и фотографије Огњан Радуловић