MUZEJ U NOVOM MILOŠEVU
Od traktora do Džemsa Bonda

Mnogo vremena treba posetiocu da obiđe jedan od najneobičnijih i po mnogo čemu jedinstven muzej u Novom Miloševu kod Novog Bečeja. I sigurno je, još poprilično vremena mu treba kada izađe da sredi utiske. U zatvorenom prostoru površine 1700 kvadrata, plus otvoreni deo ispred, poređano je i postavljeno više od deset hiljada eksponata. Najveću zbirku čine traktori, po čemu je muzej jedinstven. I sad, računica. Ako bi posetilac ispred svakog izloženog predmeta proveo samo pet sekundi, za obilazak mu treba bezmalo petnaest sati. I onda je jasno zašto treba toliko vremena da se slegnu utisci.

Čim se kroči u veliki, novi deo muzeja, u halu koja je otvorena 2011, naša domaćica, kustos Ivana Zec, staje i rukom pokazuje na poveću crno-belu fotografiju koja visi iznad jednog traktora.

– Ova fotografija je “kriva” za nastanak muzeja – smeši se Ivana i počinje priču o ovoj neobičnoj kolekciji. – Prikazana je vršidba 1939. godine i to traktorom marke “fordson” proizvedenim 1924. Na fotografiji je porodica Milorada Žeravice, oca dvojice dečaka, Ranka i Milivoja. Ugledna porodica iz ovog mesta imala je u to vreme traktor, što dovoljno govori o njihovom radu, materijalnom stanju, pa i statusu. Ubrzo je došao Drugi svetski rat, pa kasnije i konfiskacija imovine. Ostali su bez tog traktora, ali i mašinbravarske radionice.

Listajući porodični album, negde krajem sedamdesetih godina prošlog veka, Milivoj je naišao na ovu fotografiju. Iako vlasnik modernog traktora, vođen nostalgijom i željom da “oživi” fotografiju, krenuo je u potragu za traktorom kao sa slike. Doznao je, kako priča Ivana, da u okolini Kragujevca postoji jedan takav i otišao kod vlasnika.

– Tamo je video još starih traktora i svi su bili pripremljeni za prodaju u inostranstvu – nastavlja Ivana. – Uspeo je Milivoj da kupi onakav kakav je imala porodica Žeravica i  “fordson” je 1978. stigao u Novo Miloševo. Razočaran saznanjem da nam tako vredne stvari završavaju na stranom tržištu kolekcionara, zarekao se da će, kad god mu se ukaže prilika, da kupi neki stari vredan traktor i tako ga sačuva kao deo naše prošlosti. Jer, sve što postoji u muzeju kupljeno je u Srbiji.

Kuda dalje i kako se opredeliti, šta videti i čemu posvetiti malo više pažnje. Dilemu rešava Ivana. I dok hodamo ka sledećem eksponatu koji je rešila da predstavi, kratko objašnjava:

– Milivoj je počeo da formira ovu zbirku, ali ne sa idejom da to postane ovako veliki i bogat muzej, već više iz želje da sačuva što više starih traktora. Tako je odlazio i kupovao te stare mašine gde god je čuo da ih ima. Znate, bezmalo svi predmeti ovde, su kupljeni. Poklona je veoma malo. Inače, prvi put traktori su izloženi javnosti 1991. Ono što je Milivoj započeo nastavio je, a i sada radi, njegov sin Čedomir.

Ali nije Milivoj samo kupovao traktore i parne mašine i takve ih uparkiravao u dvorište i hale. Posle dovoženja usledila bi reparacija. Ideja je da se svaka mašina, ako je moguće, pokrene, odnosno vrati u radno stanje. I Ivana je to demonstrirala na nakoliko eksponata. Kada je zapištala njoj omiljena parna mašina, i kada su zakloparali prenosnici, brzo su se tu stvorila dva malena posetioca. Znatiželjno su gledali kako to radi neobiča grdosija.

No, pre nego su na red došle parne mašine, Ivana je znalački objašnjavala kakvi sve tipovi traktora postoje, kako rade, šta je kojem prednost a šta mana, šta su na svojim mašinama učinili Rusi, kako su se tokom Drugog svetskog rata za opstanak traktora izborili Nemci, šta su smislili Britanci…

– Evo, ovo je najstariji traktor u Muzeju – pokazuje Ivana. – To je američki Hart-Parr 15-20HP. Napunio je sto godina. Proizveden je 1920. i ovo je četrnaesti sačuvani primerak tog tipa u svetu.

Tamo kod parne mašine, gde su se sa galerije sjurili mališani da vide šta to pišti i zviždi, Ivana je pričala i o tome kako su za paru kao pokretač znali još stari Grci, ali je iznela i neobičan podatak da Džejms Vat nije izumitelj, kako se u školi uči, već “doterivač” parne mašine. I tada je postalo jasno da ova dama nije samo vodič, već i edukator.

– Ovo je najstarija parna mašina marke Ruston, Proctor & Co. iz 1884. i jedinstvena je u okruženju, mislim da ovakve nema – pokazuje Ivana. – Svaki predmet u Muzeju ima svoju priču, svaki je na neki poseban način vredan, ali meni je ovo izuzetno drag eksponat. O njemu imamo sve podatke. Jer, gospodin koji je sakupio arhivu ove firme u vreme kada je prodata Simensu, odgovorio mi je na mjel i poslao sve detalje, tako da sada, kako ja volim kažem, imamo matičnu knjigu rođenih ove parne mašine.

Laganim korakom, pored traktora, parnih mašina, vršalica… put vodi iz nove hale u stari deo muzeja. Na zidovima okačeni televizori i radioaparati, sa plafona vise mehovi za raspirivanje vatre u kovačnici. Levo, na zidu je fotografija iz 1953. – prva mehaničarska radionica porodice Žeravica, otvorena još 1936, na kojoj su Milivoj i Milorad sa radnicima.

– Ovo je kutak gde se nalaze alati i mašine koje su bile deo porodične radionice – objašnjava Ivana. – Evo, tu je i radioaparat iz radionice koji je sačuvan.

Bicikli, automobili, džipovi… Onda ponovo malo iznenađenje. Pored crvenog automobila sa registarskim oznakama ZR… Ivana objašnjava da četiri kruga na “audijevim” automobilima predstavljaju četiri firme, a da AUDI nije skraćenica kako se misli, već naziv od latinsek reči “slušati”. Još nekoliko koraka, pa opet Ivana edukuje, tamo gde su smešteni motori, i objašnjava nam da je subotički “Pionir”, poznat po proizvodnji bicikala, pravio i motore. Imaju ga oni u muzeju.

Nakupi se teksta, ako se prizemlju posveti još prostora neće biti mesta za galeriju. A i tamo ima svega. Vrednog i neobičnog.

Metalno stepenište vodi u nastavak prošlosti. Sve je urađeno po zbirkama. Levo u uglu su skamije. Na njima sveske, karte, đačke torbe. I “učiteljica” pored table. Zatim u nizu poređano mnogo toga što se koristi u domaćinstvu. I neobična kada za dame. Ili damska kada, kako reče naša domaćica. Sa dodatkom ispred u koji se ubacivao žar kako bi se održavala temperatura vode. Iznad, sa plafona vise stari koferi.

– U ovom prostoru smo izložili predmete vezane za stare zanate –pokazuje Ivana. – Evo, ovaj nož za sečenje bajadera star je oko dva veka. Ovde su fotoaparati, mašine za šivenje… Pogledajte ova drvena kolica za invalide, stara više od veka. Bila su na tavanu jedne gotovo urušene kuće, poprilično vremena i hrabrosti je trebalo za njihovo spasavanje.

Krcata je galerija, na pojedinim mestima treba dosta vremena da oči uoče sve predmete. Pa iz te gužve, pravac dvorište. Tamo su izloženi ostali eksponati. Gabaritni, kako bi mladi posetioci rekli. Još traktora i parnih mašina. Među njima i jedna parnjača porodice Dunđerski od 27 tona.

Čine sve domaćini da i ovi eksponati dobiju krov nad glavom. Jer, koliko god ih pazili i dobro održavali, kiša, sunce, sneg i vetar čine svoje. A ovo nije samo njihovo. Porodice Žeravica. Jeste vlasnički, ali ovo je deo nas i naše prošlosti. Zato im treba pomoći. Nadležni novčano, mediji podrškom.

Ima sigurno među ovim brojnim predmetima mnogo onih koji kriju neku tajnu. Baš kao što je ima i čitav prostor. Uostalom dovoljno je samo reći Džems Bond pa da mašta i znatiželja prorade. I kakve veze sad ima legendarni tajni agent sa tajnama ovog muzeja? Ima. Tri prostorije su mu ovde posvećene. Ovde je Duško Popov, jugoslovenski trostruki agent koji je radio za britansku službu MI6, kao dečak provodio dana kod dede Omera. Duško Popov – jednako Džems Bond.

Kraj. Ko želi da čuje i vidi mnogo više o muzeju i tajnom agentu OO7 mora da dođe u Novo Miloševo. Vredi. Ima tu još tajni…

 

Tekst i fotografije Ognjan Radulović