Одисеја првог српског ратног брода

Послe хeројског отпора снагама фeдмаршалам кeнзeна, у октобру 1915. годинe српски бродарци – добровољци овукли су сe са својом војском прeко албанијe на обалe  дранског и јанског мора. То су формирали бродасрку команду и опрeмили свој брод „србијa“. када јe српска војска крeнула ка отаџбини, Прeко Бугарскe и од видина Дунавом, вратили су сe на својe рeкe – Дунав и Саву

Трка са Французима

Командант Бродарске команде је још 16. октобра 1918. године од начелника Саобраћајног оделења Врховне команде тражио да се изврше припреме за прелазак у Београд. Разлог је био и тај што су савезничке (француске) трупе журиле ка Дунаву, па се командант Бродарске команде бојао да ће они тамо стићи и преузети све бродове. есило се то након што је српска војска ослободила Београд 1. новембра 1918. године. Док су пешадинци, ар иљерци и коњаници на броду „Србија” савлађивали буру и олују на мору, мор ари и бродарци су заузврат јуришали на бугарске, аустријске и немачке рово е. Пред њиховим налетом непријатељ је панично бежао. Врховна команда је 6. новембра наредила команданту Српске бродарске команде да се са људством одмах пребаци из Солуна, преко Скопља за Београд. Потпуковник Милан Радоје ић је са групом бродараца (105 људи, наоружаних са 80 карабина и два мит аљеза) на Дунав стигао преко Бугарске.

Требало је да се тај пут одвија преко Скопља, али је командант савезничких снага у Солуну, генерал Франш д’Епере, наредио да се путује преко Бугарске. Путовали су возом из Солуна до Кума ова, а одатле камионима преко Криве Паланке за Ђушево, Александрово и Видин, где су стигли 15. новембра. свом путу Милан Ј. Радојевић ће касније написати чланак „Српска бродарска команда кроз Бугарску 1918”, који је објављен у „Ратничком гласнику” за 1937. пристаништу није било брода да се одмах пребаце у Србију. Радојевић је тражио помоћ од францсуког команданта. После низа покушаја да се спречи да српски бродарци пре стигну у Србију од Француза, бродарци су поправили једну ведету и њих 21 је кренуло 20. новембра. Стигли су до ушћа Суводолске реке, где се ведета насукала, а одатле пешице до Брзе Паланке. Ведета је у међувремену одсукана и упловила је у Брзу Паланку вијући српску заставу. Из Брзе Паланке је отпловила за Кладово. Други део бродараца је ишао пешице и камионима, Радојевић се вратио бродом „Апатин”(бивши српски „Београд”) у Видин

по остале бродарце. Након још једног путешествија допловили су у Београд 29. новембра. Бродарска команда је у Солуну била потчињена Саобраћајном оделењу српске Врховне команде, а по доласку у Београд Бродарска команда је стављена под комадну Инжињеријског оделења српске Врховне команде.

Под командом Трубриџа

Када је „Решењем команданта Савезничких војски” о.бр. 5802/3 адмирал Трубриџ постављен за команданта пловидбе на Дунаву, Бродарска коман- а је стављена под његову команду. О томе је Врховна команда 11. новембра обавестила команданте Прве и Друге армије. Овај енглески адмирал био је у Солуну командант свих савезничких поморских транспортних снага и снабдевања морем. Трубриџ је једно време био командант без војске. Број припадника српске Бродарске команде је био недовољан. Због тога је наређено да командант Бродарске команде запос и сав бродарски персонал на војној дужности у српској војсци и прикупи сав незапослени персонал Српског бродарског друштва.

Наставак прочитајте у броју 3112.