„Нисам знала зашто сам морала да трпим толико злостављања, јер нисам учинила ништа да бих то заслужила. Након што сам почела да практикујем будизам, схватила сам да моје тешкоће могу да ми дају мисију — сврху. Видела сам да превазилазећи своје препреке, могу да изградим неуништиву срећу и инспиришем друге да учине исто. Тада сам могла да видим све што ми се нађе на путу, и успоне и падове, као прилику за самоусавршавање и за изазивање наде у другима” рекла је Тина Тарнер као одговор на питање о њеним жиотним успонима и падовима.
Рођена је са именом Ана Меј Булок 1939. у Браунсвилу у Тенесију. Али она је једноставно Тина Тарнер. Њено уметничко име надмашило је приватно, и од тренутка када нас је освојила свом својом харизмом и енергијом било је касно да је памтимо другачије и заборавили смо њено право име. Међутим, она је истицала да су и Ана Меј и Тина Тарнер део њене личности. „То су два аспекта мог живота. Ана Меј је домаћица и воли мир, тишину и приватност, а Тина је уметница и воли све врсте уметничког изражавања. Сигурна сам да су се аспекти Ане спојили са Тином и обрнуто.”
Као тинејџерка била је помоћник медицинске сестре, а чувала је и малу децу. Увек је волела децу, а брига за друге била јој је природна потреба. Њена мајка је мислила да ће постати или медицинска сестра или учитељица, али она сама је у срцу знала да ти путеви неће бити њени. Волела је да пева и игра и сви су јој говорили колико су уживали док су је слушали и гледали. Али никад, у тим раним годинама, није размишљала о томе да постане професионална певачица. „Када мало боље размислим ја сам извођач од детињства. Као девојка, у свакој прилици коју сам имала, одлазила бих у наш локални биоскоп, гледала филмове и памтила сцене како бих могла да их поновим. Иако сам у средњој школи почела да учим певање, па чак и оперу, моје гласовне и плесне способности су ми углавном дошле природно.”
Касних шездесетрих већ је имала прве успехе са музичком групом „Ike & Tina Turner” али раних седамдесетих задесила су их тешка времена, и лична и професионална. Тина је тада пожелела да уради нешто што ће их извући из пада у каријери, па је одлучила да покуша да пише песме. Почела је са темом коју је најбоље познавала: сопственим животом. Убрзо након тога, када је почела да практикује будизам, написала је и неке духовне песме, али их никада није завршила. На срећу, добила је касније још једну прилику да ствара духовну музику на европским албумима.
„Увек сам сматрала да површне разлике попут боје коже и друштвеног статуса не би требало да буду важне. По мом мишљењу, све ознаке које људи користе да одвоје „нас“ и „њих“ су илузије и заблуде. Дајем све од себе да видим људе као појединце и истакнем заједнички језик. То такође проповеда моја будистичка вера: да су наши суштински идентитети као људских бића подједнако драгоцени, без обзира на разлике. Када сам почела као соло уметник, била сам црна певачица у четрдесетим годинама без новца и мало изгледа за наступе. Ипак, задржала сам дух „никад не одустај“. Кроз напоран рад и одлучност, показала сам свим заговорницима да су можда њихове унапред створене сумње биле погрешне. Део моје духовне праксе је да „променим отров у лек“, да узмем негативне ситуације или препреке на путу и да их трансформишем или уклоним кроз позитивност. Снага моје позитивности избацила је све дискриминаторске ставове који су ми стајали на путу право кроз прозор.”
Пише Никола Тодорић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању