Прошле среде преминула је наша легендарна глумица Рада Ђуричин. Рођена је 31. маја 1934. у Вршцу. Родитељи – отац Маринко, православни свештеник, и мајка Маринка, дали су јој име Радојка. Имала је млађу сестру Надежду. Студије глуме уписала је 1954. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи професора Јосипа Кулунџића, заједно са Радмилом Андрић, Николом Симићем, Ружицом Сокић, Батом Живојиновићем… Глуму је дипломирала 1958, а следеће године и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду.
Дебитовала је 1958. насловном улогом у представи „Дневник Ане Франк“ Народног позоришта у Београду. Чланица ансамбла Југословенског драмског позоришта била је од 1958. до 1998. године. Ту је одиграла и највише улога. У митској представи „Буба у уху“ Жоржа Фејдоа, у режији Љубише Ристића, Рада је своју Рајмонд Шандебиз играла на премијери 1971, а онда близу две хиљаде пута, скоро 40 година.
Драматизовала је текстове свог најбољег пријатеља Моме Капора, „Крај викенда“ и „011“, које је играла са Михаилом Мишом Јанкетићем, и са њим пропутовала свет. Чувени сликар и књижевник ју је овековечио на портрету „Дама са шеширом“. Рада Ђуричин остварила је велики број улога и у другим медијима, у скоро тридесет играних филмова и у педесет телевизијских продукција. Филм „Осма врата“ донео јој је Дебитантску награду на Филмском фестивалу у Пули 1959. године, а Награду за епизодну улогу у филму „Парлог“ добила је на Филмским сусретима у Нишу 1974.
Добитница је Годишње награде ЈДП за улогу у представи „Крај викенда“ (1983) и Специјалне годишње награде исте куће за драматизацију и улогу у представи „011“ (1992), Златног беочуга за трајни допринос култури Београда (1998), Специјалног признања за велики допринос развоју културе града Вршца (2004), Вукове награде за изузетан допринос развоју културе у Србији и свесрпском културном простору (2007) и других признања. Указом Председника Републике Србије, 2018. Рада Ђуричин је добила Златну медаљу за заслуге.
Рада је написала и објавила две књиге: „Тајна црне руке: дневник једне глумице“ (1999) и „Моје монодраме“ (2005). Превела је дела „О, ја сам врло, врло срећна“ Дариа Фоа и Франка Раме и „Исидора“ Мартина Шермана. Била је у подели за представу „Иранска конференција“ у режији Иване Вујић у Народном позоришту у Београду , чија је премијера била у марту 2022. године, али је напустила пробе због можданог удара. После боравка на интезивној нези у болници и опоравка код куће, Рада се вратила у јавност у својој 88. години, заједно са својим особеним оптимизмом и широким осмехом – виђали смо је на премијерама и имала је планове за нове улоге. Последње што је радила јесте серија „Тајна винове лозе“.
Била је у браку са професором нуклеарне физике Драгославом Поповићем, вођом тима који је створио нуклеарни реактор у Винчи (о чему говори прошлогодишњи филмски хит „Чувари формуле“). Имају сина Радана, филмског сниматеља који је већи део радног века успешно провео у Америци
С. Ј.
Снимио Милош Лужанин