Добитник Оскара, глумац и редитељ Роберт Редфорд, једна од највећих филмских звезда које су икада красиле велико платно и чија је харизма у филмовима као што су „Буч Касиди и Санденс Кид“, „Девојка коју сам волео“, „Жаока“ или „Велики Гетсби“ – од њега створила холивудску легенду, преминуо је у 89. години, у свом дому у планинама Јуте, окружен породицом.
Барбра Стрејсенд, која је са Редфордом играла у романтичној драми „Девојка коју сам волео“ из 1973. године, рекла је да је холивудска легенда „један од најбољих глумаца икада“:„Сваки дан на снимању био је узбудљив, интензиван и чиста радост”, рекла је Барбра. „Били смо потпуне супротности: он је био из света коња; ја сам била алергична на њих! Ипак, стално смо покушавали да откријемо више једно о другом, баш као и ликови у филму“.
Чарлс Роберт Редфорд Млађи рођен је 18. августа 1936. у Санта Моники, у Калифорнији. Одрастао је у Ван Најсу и своје суседство је описао као „нижекласно радничко“. Иако је живео у сенци Холивуда, није га занимала филмска каријера. „Одрастао сам у помало грубом крају,“ рекао је. „Ишли бисмо у биоскоп, кад год би била нека љубавна сцена на платну, ми бисмо викали: ‘Буу, дај јој, љубавниче,’ и исмевали је. Помисао да бих ја могао да будем тај момак била ми је превише мрска!“
Студирао је на Универзитету Колорадо у Болдеру, где је имао спортску стипендију, али је избачен већ после прве године због пијанства, убрзо након смрти своје мајке Марте 1955. Путовао је по Европи, студирао уметност у Француској, Италији и Шпанији, а затим се населио у Њујорку, где је похађао уметничке часове на Прат институту и истовремено студирао глуму у Америчкој академији драмских уметности. У почетку је био несигуран на сцени, али је убрзо схватио да се док хода њом, у њему „покреће нешто непознато“. Глумио је у школским продукцијама „Галеб“ и „Антигона“, привукавши агента, потом се појавио и на Бродвеју у „Високом дрвету“ и „Малој месечини Албана“ са Џули Харис 1960.
Његове филмске улоге постале су бројније након дебија у ратној драми „Лов у рату“ (1962), у којој је глумио са будућим редитељем Сиднијем Полаком.
Слава случајно дошла
Редфорд је „експлодирао“ на холивудској сцени крајем шездесетих година прошлог века када су он и Пол Њумен играли насловне улоге у вестерну „Буч Касиди и Санденс Кид“ (1969). Њихов шарм у улогама симпатичних разбојника остао је за вечност. Редфордова ненаметљивост, несразмерна у односу на његов добар изглед, помогла је да ликови које ће и убудуће играти буду уверљиви – у комедијама, драмама и авантурама – што га је учинило једним од најуспешнијих глумаца током седамдесетих и осамдесетих година, чије име на шпици филма је значило да ће то бити биоскопски хит.
Опет, према Редфордовим речима, његова слава је била готово случајност!
– Био сам баш последњи избор за улогу Санденс Кида. Пробали су све да ме избаце из филма јер нисам био познат, у поређењу са Полом Њуменом!
Тек када је Њумен, једанаест година старији и већ славан, рекао студију да жели баш Редфорда за партнера, добио је улогу. До тада Редфорд није имао много успеха. После неуспешне каријере бејзбол играча и сликара, путовања по Европи и похађања глумачких школа, први филм снимио је 1962. Делимичан успех имала су остварања из друге половине шездесетих као што су „Босонога у парку“ или “Потера без милости“ у којима му је партнерка била Џејн Фонда.
После „Буча Касидија и Санденс Кида“ све се променио. Тај духовити вестерн у режији Џорџа Роја Хила био је најгледанији филм 1969. у Америци. Четири године касније, Редфорд и Њумен поново су се удружили у Хиловом филму „Жаока“ (1973), који је освојио седам Оскара, укључујући и онај за најбољи филм. Редфорд је био номинован за најбољег глумца за улогу ситног преваранта који се свети великом коцкару (кога је играо Роберт Шо). Тада је први пут Редфорд постао славнији и од свог драгог колеге Пола Њумена.
Редфорд је од 1969. до 1980. глумио у шеснаест филмова, од којих су многи били хитови који су се ослањали на његово невероватно присуство на екрану: „Девојка коју сам волео“„Возач спуста“, „Дивљи момак Вили“ „Врели дијаманти“ Питера Јејтса, еколошки вестерн Сиднија Полака „Џеремаја Џонсон“, „Кандидат“, „Велики Гетсби“ са Мијом Фароу, „Неустрашивии Валдо Пепер“, „Три Кондорова дана“ са Феј Данавеј, „Недостижни мост“, „Електрични коњаник“ са Џејн Фондом, „Потпуно природно“ и „Брубејкер“. Његова популарност била је толика да је, наводно, за готово епизодну улогу у ратном епу „Недостижни мост“ зарадио хонорар од два милиона долара.
Филм коме се у том периоду највише посветио био је „Сви председникови људи“ из 1976, прича о новинарима „Вашингтон Поста“ Бобу Вудворду и Карлу Бернстину, који су открили аферу „Вотергејт“ и натерали председника Ричарда Никсона да одступи са власти. Редфорд је четири године тражио новац за тај филм који ће режирати Ален Пакула и зато је на шпици био потписан као један од продуцената.
Током промоције сатире „Кандидат“ из 1972. о адвокату из Калифорније који се кандидовао за Сенат против популарног противника, Редфорд је потражио новинара „Вашингтон Поста“ Боба Вудворда након што је читао његове извештаје и Бернштајнове извештаје о провали у седиште Демократске странке. Бернштајн се плашио реакције републиканаца ако се сазна да причају са Холивудом и одбио је сусрет са Редфордом. Коначно су се састали 1973, заједно са сценаристом Вилијамом Голдманом, а 1974. године Редфорд је за 450.000 долара купио права на њихову још необјављену књигу „Сви председникови људи“.
Иза камере
У филму, Редфорд је играо Вудворда, а Дастин Хофман Бернштајна, док су пратили траг новца и откривали аферу „Вотергејт“. Иако је публика знала како се прича завршила (Никсон је поднео оставку), филм је био критички и комерцијални хит и инспирација генерацијама младих новинара.
Биле су му потребне четири године да уради све што треба и када су са планом дошли у студио, директори су најпре одбили Робертову идеју.
– „Политика? Не верујемо у такав филм, јер је афера „Вотергејт“ мртва тема“! Ја сам им рекао: „Није мртва, ово је детективска прича о истраживачком новинарству и америчкој особини да се вредно ради, а тај рад нас је спасио губитка Првог амандмана нашег Устава. То, за мене, вреди снимити“.
Филм је био номинован за осам Оскара и освојио четири, укључујући онај за сценарио Вилијама Голдмана и за улогу Џејсона Робардса као уредника „Вашингтон Поста“ Бена Бредлија. Редфорд је у то време бележио хит за хитом, али је неколико деценија касније признао да многе од њих никада није гледао!
– Мислио сам да ако превише гледам себе на платну, постаћу сувише свестан свог присуства пред камером, а то би значило да када кренем на нешто ново, нећу моћи да радим без те свести о себи, уместо да будем слободан.
Прешао је затим на посао у којем није морао да гледа себе – иза камере, као редитељ „Обичних људи“. Заснован на роману Џудит Гест, филм говори о богатој породици чија фасада савршене среће пуца након што један син погине у несрећи на чамцу, а други покуша самоубиство. У филму су играли Доналд Сатерленд, Мери Тајлер Мур, Џад Хирш и Тимоти Хатон, који је освојио Оскара за најбољег споредног глумца у свом првом филму. Филм је освојио и Оскара за најбољи филм, а Редфорду је донео награду за најбољег редитеља.
У редитељску столицу враћао се још осам пута, са разноликим избором прича и жанрова: „Милагро: рат за поља пасуља“ (о борби једног фармера против интереса моћних бизнисмена); „Река успомена“ (породична драма са Бредом Питом); „Квиз шоу“, о скандалу са телевизијским квизовима педесетих година; „Шаптач коњима“; „Легенда о Бегеру Венсу“, голф бајка са Вилом Смитом и Метом Дејмоном; „Лавови за јагњад“, политичка ратна драма са Томом Крузом и Мерил Стрип; „Завереница“, (о завери конфедералиста поводом Линколновог убиства, са Робин Рајт Пен); и политички трилер „Друштво које чувамо“ (у коме је играо и главну улогу).
У том периоду свега пар пута се појављивао у филмовима које није режирао – „Моја Африка“ са Мерил Стрип и „Орао правде“ са Дебром Вингер и Дерил Ханом.
Кум независног филма
Последњих деценија рад Роберта Редфорда са филмским институтом Санденс и истоименим фестивалом био је још важнији од његових улога. Комисија за филм Јуте основала је 1978. Филмски фестивал Сједињених Држава како би привукла посетиоце у планине Вашач и ван скијашких стаза. Суоснивач фестивала био је Стерлинг Ван Вегенен, рођак тадашње Редфордовe супруге Лоле Ван Вегенен. Залажући се за укључивање независних филмова у програм, Редфорд је пристао да присуствује фестивалу и учествује у панелу. Након тога основао је Санденс институт (1981), како би помогао филмским ауторима који нису могли да нађу место у холивудским студијима усмереним на комерцијалне филмове.
Као оснивач Санденс института, искористио је своју славу да подржи независне филмове и промовише нове генерације младих стваралаца, али и еколошке и друштвене теме и проблеме. Санденс је обухватао радионице са писцима, редитељима и глумцима, а касније и светски признати филмски фестивал.
Године 1985. филмски и видео фестивал САД запао је у финансијске тешкоће, па га је Санденс преузео, коначно га преименовавши у своје име. Премештен у Парк Сити, фестивал је из године у годину привлачио све већи број филмских стваралаца, дистрибутера, агената, публициста, новинара и обожавалаца, у овај мали град. Смотра постаје полазна тачка за безброј талената, од Квентина Тарантина, Џона Сејлса и Кристофера Нолана до браће Коен. „Њујорк Тајмс“ је 1989. године назвао Редфорда „кумом америчког независног филма“.
„Мој циљ је био врло једноставан: славити људе који нису слављени, који су игнорисани или непознати, а заслужују да буду откривени“, рекао је Роберт.
У заједничком саопштењу са осталим руководиоцима Санденс института, в.д. директорка Аманда Келсо рекла је: „Данас је тужан дан за заједницу Санденс института. Бобова визија установила је покрет који, више од четири деценије касније, инспирише генерације уметника и редефинише филм у САД и широм света. То би било незамисливо без његове страсти и принципијелног вођства. Поред Бобовог огромног доприноса култури уопште, недостајаће нам његова великодушност, радозналост, бунтовни дух и љубав према стваралачком процесу“.
Забринути грађанин
Поред подршке младим филмским ствараоцима, Редфорд се много бавио заштитом природне средине. Политику је открио још четрдесетих, као дете, преко радијских говора америчког председника Френклина Рузвелта које су његови родитељи слушали код куће. Веома рано ушао је у еколошки активизам, 1962. године, под утицајем књиге „Тихо пролеће“ Рејчел Карсон, а десет година касније пренео је ту тему и на филм кроз главну улогу у делу „Џеремаја Џонсон“. Осамдесетих је основао Институт за управљање ресурсима, а 2005. заједно са сином Џејмсом, и Центар Роберта Редфорда, оба посвећена климатским питањима.
„Овде сам као климатски активиста, али и као отац, деда и забринути грађанин, један од милијарде људи широм света који вам говоре да нешто учините поводом климатских промена – сада,“ рекао је глумац 2015. у говору пред Генералном скупштином УН.
Био извршни продуцент и наратор документарца „Речни слив“ (2012), о политици везаној за реку Колорадо – еколошкој и културној штети насталој због злоупотребе овог виталног природног ресурса. На питање могу ли филмови да поправе ситуацију, Редфорд је рекао: „Одустао сам од идеје да могу заиста нешто да променим и једноставно радим најбоље што могу. Или то, или ништа – а знамо да ништа засигурно не помаже“.
Роберт Редфорд је већ спречио изградњу шестотрачног ауто-пута у једном кањону Јуте и био је члан управног одбора Савета за одбрану природних ресурса током четири деценије. Године 2016, у писму за Тајм, успротивио се гасоводу Енерџи трансфер партнера који би пролазио 1.900 километара од Северне Дакоте до Илиноиса, погађајући заједнице Сиук Индијанаца. Током председништва Барака Обаме – кога је касније и хвалио – супротстављао се Белој кући због дозволе за изградњу другог гасовода који би се простирао од Канаде до Мексичког залива.
Године 2018. глумио је у филму „Старац и пиштољ“, као остарели пљачкаш банака у бекству. Редфорд је рекао да се лако повезао са тим ликом: „Мислим да сам вероватно рођен са осећањем одметника, по природи. Још као дете увек сам хтео да се удаљим од правила. Нисам хтео да их кршим, само нисам хтео да ме држе. Из вртића сам побегао три пута!“ Уз излазак филма у биоскопе најавио је повлачење из глуме – али је остао активан као наратор и продуцент документарних филмова.
Ипак, његова политичка посвећеност није се зауставила на питањима екологије. Отворено је подржао Обаму 2012. и Бајдена 2020. током председничких избора, Редфордова везаност за Демократску партију била је очигледна. Године 1976. био је један од кључних људи који су помогли Џимију Картеру да стигне до Беле куће и победи Џералда Форда. Глумац је саветовао демократског кандидата у припремама за ТВ дебате. „Нисам имао појма шта ћу радити. Роберт Редфорд је дошао, сео на под у просторији у којој смо се спремали, и вежбали смо теме изнова и изнова,“ присетио се касније председник Картер.
Против Трампа
Почетком века био је једна од јавних личности које су се противиле инвазији на Ирак коју је покренуо Џорџ Буш. Јавно је захтевао од председника и његове администрације да упуте „огромно извињење“ америчким грађанима због уласка у рат. „Енергетска политика Бушове администрације до сада – војни гарнизон на Блиском истоку и експлоатација нафте у Арктику и другим осетљивим стаништима – скупа је, опасна и контрапродуктивна”, написао је у писму објављеном у „Лос Анђелес Тајмсу“.
И актуелни председник САД Доналд Трамп суочио се са критикама Роберта Редфорда 2018. године. „Први пут, осећам се као странац у земљи у којој сам рођен и у држављанству које сам волео целог живота”, написао је у једном саопштењу. Две године касније, у писму за Си Ен Ен, додао је: „Цена Трампове администрације готово је библијска: пожари и поплаве, буквална пошаст на земљи, ерупција мржње коју призива и користи лидер без савести и стида. Још четири године убрзале би наш пад у аутократију. То би било схваћено као дозвола да се кажњава још више наводних издајника и води још више ситних освета, уз пуну подршку Министарства правде“. У колумни из 2019. за „Вашингтон Пост“, глумац је написао: „Болно је јасно да имамо председника који обезвређује све чега се дотакне, човека који не разуме (или га није брига?) да му је дужност да брани нашу демократију“. У другом тексту за Ен Би Си Њуз исте године, Редфорд је изјавио да се Америка суочава са „диктаторским нападом“ Трампа.
Председник Доналд Трамп је, након вести о смрти глумца и редитеља, прокоментарисао његову холивудску каријеру: „Роберт Редфорд је био сјајан, било је година у којима није било никога бољег на филму“, рекао је новинарима у уторак, напуштајући Белу кућу пред пут у Велику Британију. Када га је један новинар обавестио да је Редфорд преминуо у сну, Трамп је одговорио: „Па, то је ваљда добар начин да се оде.“ Трамп није поменуо Редфордове раније критике упућене њему.
Роберт Редфорд је био отац четворо деце. Двоје његове деце – синови Скот и Џејмс – преминули су годинама пре оца, 1959. односно 2020. Редфорд се први пут оженио 1958 почетком двадесетих година са тадашњом студенткињом Лолом Ван Вегенен. Били су студенти, имали су 300 долара и позајмили аутомобил да се врате кући са церемоније венчања. Првог сина Скота добили су наредне године. Међутим, после неколико месеци, њихов прворођени преминуо је од синдрома изненадне смрти новорођенчета .
– Било је заиста тешко, присетио се много деценија касније. Били смо веома млади. Ја сам имао свој први посао у позоришту, који није био добро плаћен. Нисмо знали ништа о том синдрому, па једино што мислите је да сте ви нешто погрешили. Као родитељ, склон си да кривиш себе. То оставља ожиљак који вероватно никада потпуно не зарасте.
Након трагичног догађаја, Редфорд и Ван Вегенен добили су још троје деце: ћерке Шону (1960) и Ејми (1970) и сина Дејвида Џејмса (1962). Након више од двадесет година брака, Редфорд и Ван Вегенен развели су се средином осамдесетих. Редфорд је касније рекао да, иако га је мучило што нису успели да сачувају брак, добро се завршило:
– Била је обострана одлука да кренемо даље, останемо пријатељи, да се попштујемо и волимо као родитељи заједничке деце – рекао је глумац. – Деца су нас подржала и одлично су се носила са новом ситуацијом.
Редфорд и Ван Вегенен претрпели су још једну трагедију када је њихов син Дејвид Џејмс преминуо од рака жучних канала у 58. години, у октобру 2020.
Није романтичан
„Људи мисле да ми је било лако у животу“, говорио је Редфорд. „Потпуно нетачно. Најтежа ствар на свету је када ваша деца имају проблеме. Било је толико удараца на нашу породицу које нико не зна, и не желим да знају. Направио сам неке занимљиве филмове, и био сам веома задовољан радом, али ако би неко све то сажао и питао ме: ‘Шта је твоје највеће достигнуће?’ Рекао бих: ‘Деца. Они су најбоља ствар у мом животу.
Након више од две деценије брака, Редфорд је остао сам на врхунцу своје каријере.
– Било је забавно, било је другачије, али заправо нисам никада излазио са било ким,“ рекао је Редфорд о својим самачким годинама. „Не знам шта значи излазити. Шта радиш? Кажеш: ‘Здраво, ја сам Роберт Редфорд, хоћеш ли на вечеру са мном?’.
Године 1996. Редфорд је упознао немачку визуелну уметницу и еколошку активисткињу Сибил Загарс док је скијала на његовом планинском ски центру у Јути који је основао још крајем шездесетих. Она је ту дошла да би учествовала на семинару о новим уметностима. Пар се касније присетио момента упознавања. Док је она признала да „не зна ниједан његов филм,“ он је објаснио да је то било освежавајуће.
„Био је то диван почетак односа, јер је почело као сусрет две особе, а не особе и звезде“, рекао је Редфорд. Пар се касније венчао на интимној церемонији у њеном родном граду Хамбургу, Немачка, у јулу 2009. Иако су обоје држали свој однос ван јавности, подржавали су једно друго на догађајима и повезали се кроз заједничку страст према еколошком активизму и филантропији. „Она је веома посебна особа,“ рекао је Редфорд . „Млађа је од мене и Европљанка, што ми се допада, тако да је то сасвим нов живот.“
Пише Срђан Јокановић