Оставио је неизбрисив траг
ОДЛАЗАК ЖАРКА ЛАУШЕВИЋА

После кратке болести 16. новембра преминуо је један од наших најбољих и највољенијих глумаца Жарко Лаушевић. Последњи пут се у јавности, видно исцрпљен и смршао, појавио пре месец дана на премијери филма „Хероји Халијарда“. И у таквом стању стигао је током претходних месеци да доврши своју улогу у серији „Калкански кругови“ и у филму „Руски конзул“ режисера Мирослава Лекића који ће за приказивање бити спреман тек на пролеће.

Жарко је рођен 19. јануара 1960. године на Цетињу. Дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду 1982. и исте године постао члан Југословенског драмског позоришта где је прву улогу у комаду „Раскршће“ остварио годину дана раније. Продуховљен, талентован и наочит, врло брзо је постао славан о чему сведоче, између осталог и бројне насловне стране „Илустроване Политике“ из те деценије. На филму је, поред осталих, био Миљан у „Игманском маршу“, Павле Ивковић у филму „Шмекер“, Шиља у „Сивом дому“, Петар Хрват у „Официру с ружом“ (за ту улогу добио је „Златну арену“ у Пули и „Цара Константина“ у Нишу), Брацо Гавран у „Браћи по матери“ и Милош Обилић у „Боју на Косову“.

„Памтићу га по многим улогама из тог доба, стварно је разваљивао чега год се дохватио“, казала је за Би-Би-Си на српском језику глумица Мирјана Карановић која је са Лаушевићем играла у представи „Позоришне илузије“. „Никада нећу заборавити тај неодољиви његов шарм, духовитост која је била меланхолична и некако неагресивна, тако нежна“.

Окрет судбине

У то време сијао је и на нашим позоришним сценама, а многе од тадашњих Жаркових представа памтимо и данас: „Хрватски Фауст“, „Муке по Живојину“, „Колубарска битка“, „Ваљевска болница“, „Позоришне илузије“, „Лажни цар Шћепан Мали“ (све претходне у ЈДП), затим „Горски вијенац“, „Ромео и Ђулијета“, „Мачка на усијаном лименом крову“, „Чекајући Годоа“, „Стаклена менажерија“, „Кањош Мацедоновић“ (награде у Будви и Зајечару за Жарка), а посебно „Свети Сава“ по тексту Синише Ковачевића која је изазвала вештачки створену аферу да би насилници прекинули њено извођеење у Београду 1990. године. Улога нашег светитеља донела је Лаушевићу Стеријину награду и много проблема. Промениће му судбину.

Лаушевић је по савету полиције, а после претњи које је добијао због улоге Светог Саве у истоименој представи, набавио пиштољ, пише он деценијама касније у својој аутобиографској књизи. Представу су припадници деснице, предвођени Војиславом Шешељем, и неким припадницима цркве сматрали контроверзном јер приказује Светог Саву како, између осталог, пре монашког живота има сексуалне односе.

„Са балкона и из задњих редова партера сева мржња и једноумље, а да не би деловали сувише банално, неки певају химну Светом Сави“ – пише Лаушевић у књизи. „Неко ми довикује ‘усташо’, други ‘Обилићу, стиди се’!“

Само три године касније онај пиштољ који је набавио по савету полиције угасиће два живота, а трећи променити из корена. Крајем јула 1993. године, Лаушевић и његов брат учествовали су у инциденту у центру Подгорице, када су нападнути. Лаушевић је извадио пиштољ и запуцао, убивши двојицу мушкараца. „Лаушевић је био јако пажљив према људима генерално, узмицао је, није се никад сукобљавао и утолико ми је било невероватно да прихватим то што му се десило“, каже Мирјана Карановић. „Заиста верујем да је то био стицај ужасних околности које су његов живот одвеле у смеру из ког није могао да се врати“.

Осуђен је на 13 година затвора, али је ту пресуду укинуо тадашњи Савезни суд. У новом поступку, осуђен је на четири године затвора, које је у том тренутку већ издржао, тако да је пуштен на слободу. Међутим, то није желео да прихвати Врховни суд Црне Горе који је 2001. године ту одлуку о казни преиначио и поново га осудио на тринаест година затвора. Немогавши да живи у неизвесности и стрепњи Жарко одлази у Сједињене  Америчке Државе, у Њујорк, где је радио све што је могао – намештао паркет, молерисао, зидао, скидао и стављао плочице, како сам казује у аутобиографији.

Тамо је провео целу деценију без могућности да крочи у тада заједничку државу, све док га председник Србије Борис Тадић није помиловао 2011. године и уручио му пасош Србије. Тада се враћа и почиње нови узлет његове глумачке каријере. Приватно, био је то други човек него раније. Онај који је пролазио кроз фазе преиспитавања и помирености са судбином, каквог је описао у својим књигама „Година прође, дан никад“, „Све прође па и доживотна“ или „Падре, идиоте“.

„Јесам, покушавао сам да сину објасним шта се догодило те ноћи. Ја нисам као отац који треба да му олакша муку сазревања, већ и муку коју сам му ја натоварио. И да га молим да ми опрости. Од оштећених не тражим да ми опросте. Знам да то не могу јер сам себи не опраштам. Само Бог то може. Њихово је право да мрзе. Моје је право да се кајем што не могах другачије. У цркви увек упалим три свеће. За оца и њих двојицу. Ако сам грешан што ово рекох, грешан сам и према оцу. Мора бити да смо нешто тешко згрешили сва тројица. И њих двојица, и ја, па нас је Бог тако саставио 31. јула ’93. Да њих казни мојом руком, мене њиховим главама“.

Лаушевић је за собом оставио значајне улоге у више од тридесет филмова, поред оних које смо споменули, подсетимо се и још неких, као што су „Јагоде у грлу“, „Лепота порока“, „Догодило се на данашњи дан“, „Црни бомбардер“, „Нож“, „Боље од бекства“, „Смрдљива бајка“, „Лето када сам научила да летим“, „Октобарфест“ или у серијама „Вук Караџић“, „Заборављени“, „Сенке над Балканом“, „Корени“, „Време зла“, „Државни службеник“, „Александар од Југославије“, „У име народа“…

Недавно је емитована и серија рађена по његовим књигама и о његовом животу „Пад” са Миланом Марићем у главној улози, а направљен је и биографски филм “Лауш” (2014). У Београду су га звали „Црногорац”, у Црној Гори “Београђанин”, а он је себе, као и његов отац, сматрао Србином. Попут свог, такође прерано преминулог колеге Небојше Глоговца, није желео да игра у филмовима где су Срби били дежурни кривци и монструми, као код Анђелине Џули у “Земљи крви и меда”.

„Не могу да схватим да је отишао у годинама када се тек шире крила и када га тек чекају значајне улоге… Некако је и његова судбина попут античке трагедије“, рекао је глумац Воја Брајовић за Би-Би-Си.

 

Пише Срђан Јокановић