Обилазак Западне Србије водио нас је кроз најлепше и најзеленије пределе Поцерине, Подриња, Јадра, Рађевине и обронака Таре. У тој природној лепоти леже лепа места као што су: Лозница, Мали Зворник, Бања Ковиљача, Крупањ, Бајина Башта и Мокра Гора које крију своје знаменитости попут Тршића, манастира Троноше, цркве у Драгинцима, Добром Потоку, Кремну, Мећавник и на крају незаборавну Шарганску осмицу и још много тога.
Село Тршић, родно место Вука Стефановића Караџића, као комплекс представља својеврстан музеј на отвореном и има посебну културну и туристичку вредност а фотографије би требало да надокнаде оно што није речено.
У живописном пределу средњег Подриња, између огранка Гучева и Троношке планине, на саставу потока Клашнице, Дабровца и Лисинца, који чине реку Велику Троношу, налази се једна од најстаријих средњовековних немањићких задужбина – манастир Троноша. То је задужбина краља Драгутина и краљице Катарине, која је започела градњу овое светиње, а њихови синови Владислав и Урош, довршили су је 1317. године.
Вук Стефановић Караџић, учио је школу у манастиру Троноши, а учитељ му је био најпосвећенији духовник тога времена архимандрит Стеван Јовановић.
Чесма браће Југовића налази се испод манастира и према народном предању реч је о задужбини старог Југ – Богдана и његових синова из 1388. године. Изнад чесме подигнута је Капела Светог великомученика Пантелејмона.
Наша домаћица осим што је одличан зналац кулинарства овог дела Србије, показала се и као добар туристички водич. Одлазак на туристичку манифестацију „Лилање“ за нас је био незаборавни догађај. То је, уствари, обичај овог краја да се уочи великог црквеног празника Петровдана организују разне уметничке манифестације и маскембали и пале лиле које се праве од младе коре дивље трешње или брезе на штапу од леске. Овај вековни народни обичај у лозничком крају живи и данас. Лиле се пале уз велике обредне ватре и то се обично ради на местима где се народ скупља, као што су црквене порте. У свечаности највише учествују деца и млади.
Лиле имају и хедонистичко-забавну функцију, јер се том приликом, уз иће и пиће учесници веселе уз народну песму и игру. Сам догађај паљења лила је сценски спектакл, визуелна импресија игре с пламеном.
Текст и фотограгије Стојан Прокоповић