Односи Србије и Русије

Свакако да је на Дан победе над фашизмом председник Руске Федерације Владимир Путин учинио да се као народ осетимо изузетним и поносним на своју улогу у историји 20. века.

Свакако и да су та два московска дана изузетна и у свим досадашњим државничким обавезама Александра Вучића. Све друге слике могу да избледе, али таква част–тешко. Пријатељство два народа, а посебно њихових лидера, огледа се и у протоколу. Лични однос два државника битно утиче и на односе два народа, међутим моћ убеђивања је готово увек на страни оног ко је јачи, економски, војно, популационо… Тако, политика и интереси велике силе, као што је Русија, и мале државе у срцу Балкана, као што је Србија, не могу се „упротоколисати“, посебно кад је о „Великом медведу“ реч. Јер, велики имају своја правила игре, која су веома често зачкољица и за најпризнатије светске аналитичаре. Истина је да је од доласка Владимира Владимировича на власт у марту 2000. године (мада га је Јељцин у августу 1999. поставио за премијера, а потом, када је дао оставку, последњег дана те године именовао за привременог председника РФ), Русија доследно штитила интересе Србије у међународној заједници када су Косово и Метохија били на дневном реду. Тако је било и на последњем заседању Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН), када су САД и Велика Британија фактички тражиле да се извештавање о стању у нашој јужној покрајини скине са дневног реда највишег органа УН, и тиме избегне да Русија, као и Кина у већини случајева, ветом спрече њихове ултимативне захтеве. Покровитељи косовске независности захтевали су и да се Унмик повуче са Космета. Руком о сто лупио је руски дипломата при УН Владимир Сафроноков, па је тако мисија УН остала на свом месту, као што ће КиМ бити на дневном реду СБ свака три месеца, а седнице и даље бити јавне. Никако не смемо заборавити да је, опет захваљујући Русији, односно чувеном руском дипломати Виталију Чуркину (Кина је тада била уздржана), блокирано усвајање Резолуције о Сребреници, којом би српски народ за вјеки вјекова био означен као геноцидан. Србија је показала да уме да цени доследност Русије тако што, без обзира на велики притисак који долази из Брисела, доследно не уводи економске санкције Русији. Као што се и даље држи војне неутралности. Иако је „никада“ опасна реч, сигурно је да је Путину импоновала јасна Вучићева изјава да Србија никада неће ући у НАТО. Запад боли и војна сарадња две земље која се огледа у куповини руског оружја. Србија је од РФ већ добила шест МиГ- ова 29 (посао ремонта и модернизације ових ловаца са још четири које је Србија већ имала вредан је 185 милиона евра). У Москви је председник Вучић с Путином разговарао и о набавци нове војне опреме и најавио да ће до краја године јавности бити представљено све што је у тој области урађено у последњих неколико година. Подсетимо да је још у марту 2017. Путин одобрио војно-техничку сарадњу која осим испоруке шест МиГ-ова 29 обухвата и тридесет тенкова Т 32 и исто толико оклопних возила.

Наставак можете прочитати у броју 3095.