Стварно јој се врхови бјеласају. И лети, не само зими. Тако и доби име. Заносна је и опасна, попут девојака из народних песама, оних које се преносе с колена на колено још од времена, како се верује, од пре две хиљаде година, када су први номади почели њом да крстаре.
Ево нас у подножју те величанствене природне креације. На све стране око нас су планински врхови. Да није градилишта и грађевина које су у долини никле, могли бисмо се заклети да смо с неба банули у прашуму. А само смо на 23 километра од Сарајева. Нас, новинаре из три бивше југословенске републике, Словеније, Хрватске и Србије, угостио је хотел „Номад“. Унутра раскошан, споља једноставно и елегантно уклопљен у планински амбијент, четири звездице. Новије здање, за сада једино такво у долини. Али, новоникле грађевине око њега и оне које још само чекају на укровљење, не делују обећавајуће. Као да су врли инвеститори стигли са Златибора и решили да семе „златиборизације“ посаде и на Бјелашници, тачније у Бабином долу, како се ово село у њеном подножју зове. Чини се да је на снази правило: није важно ко и како гради, само нек се гради. Једна до друге тискају се безличне апартманске зграде које се ни у шта не уклапају. Цена квадрата од 3.000 до 5.000 евра, кажу упућени. Највише купују Арапи.
Од олимпијских грађевина опстали су само хотел „Маршал“, (у време ЗОИ 1984, звао се „Фамос“) и још једно здање поред њега. Оба затворена. „Маршал“ је у државном власништву, замандаљен пре седам година. Пропада, и споља и изнутра. На питање „шта ће бити с Маршалом“ од оних који познају прилике у Катнону Сарајево, којем Бјелашница припада и чини шест седмина његове површине, добијамо одговор, какав чујемо и у Србији у сличним околностима: чека се да се начисто уруши, па да га, јефтино, то се подразумева, купи неки инвеститор, а он ће већ знати шта ће и како ће с њим.
Аднана Селманагића, директора хотела „Номад“, који је отворен у децембру 2022, питамо да ли је био на Златибору.
– Јесам – каже уз широк осмех.
Па, да ли стрепите од „златиборизације“ Бјелашнице, настављамо.
– Ми се трудимо, у сарадњи са људима из Владе и Кантона Сарајево, да то не направимо. Моје лично мишљење је да не смемо ићи само за комерцијалним садржајима, већ да морамо да улажемо и у развој руралног туризма – каже Селманагић. – Бабин до, где је направљено насеље је мање од два одсто површине Бјелашнице. Дефинитивно би било добро да се направи баланс одрживог развоја и природе. То је веома битно за све нас. Три године смо чекали регулациони план и мислим да је он успео да помири интересе градитеља и природе. Ми који смо већ овде, борићемо се да развој иде у том правцу. Ето, на пример, грађевине овде ниједним делом не улазе на скијашке стазе, не пењу се уз планину, као што је то случај на неким другим планинама.
Пише Милица Стаматовић
Фотографије Иван Бошњак и Владимир Бијелић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању