ОЛИВЕРА КАТАРИНА 1940-2026
Последња дива југословенског филма
Била је славна, лепа, талентована, тајанствена, контроверзна, без длаке на језику, а опет природна и скромна. До краја свог бурног живота
Славна глумица и певачица Оливера Катарина десет пута је током своје пет деценија дуге каријере била на насловној страни „Илустроване Политике“. Први пут још крајем децембра 1963. када је тек била завршила снимање свог првог филма „Добра коб“ у режији Милана Косовца, који је сниман у Сарајеву и на Борачком језеру. После тринаест безуспешних аудиција пре тог остварења, звезда је коначно рођена.
Рођена 5. марта у Београду као Оливера Петровић, завршила је Пету београдску гимназију, уписала па напустила Правни факултет, провела годину дана у Паризу и када се вратила била примљена на позоришну академију. Другари са класе били су јој Милена Дравић, Петар Краљ, Станислава Пешић…
Били смо са њом и недуго потом, децембра 1965, када је као нова чланица београдског Народног позоришта, где је већ играла у мјузиклу „Коштана“, добила још једну велику позоришну улогу у драми „Тесла“ коју је написао Милош Црњански. Славни писац, који се тек вратио из избеглиштва, на почетку проба је лично глумцима и редитељу Браславу Борозану читао свој текст са 128 куцаних страница. Поред Оливере, у представи су играли Милан Пузић, Васа Пантелић и Милена Дапчевић.
У то време је Оливера се презивала Вучо – била је кратко удата за редитеља и критичара Вука Вуча. Место је није држало. Са југословенским филмом „Војник“ (1966) који је режирао Американац Џорџ Брекстон, у коме је играла партизанку, отишла је на Кански фестивал без питања и по повратку у Београд добила отказ у Народном позоришту. Исте године, у новембру, опет је била на насловној страни „Илустроване Политике“. На унутрашњим странама одговарала је на непријатне питања. Због чега се у делу „Рој“ Миће Поповића више сликала него што је причала, а одала је признање Пуриши Ђорђевићу који је научио многим глумачким тајнама снимајући „Сан“. Затим о сукобу са Радмилом Караклајић која је „дозлогрдила свима“. Потом о улогама из света које је одбијала, о висини плате, о разлозима да напусти студије глуме, о томе да ли пева на плејбек… да би на крају интервјуа новинару Џавиду Хусићу одбрусила:“Баш сте непријатни“!
Пратили смо Оливеру Вучо и на новом путу до Кана 1967. године са „Скупљачима перја“ Саше Петровића када је већ била велика музичка звезда у Европи. У париској дворани Олимпија одржала је 72 узастопна концерта, плоче су јој се продавале широм света, а славни сликар Салвадор Дали је изабрао да буде једина жена пред којом је икада клечао, задивљен њеном лепотом. У то време је била у љубавној вези са моћним директором „Авала филма“ Ратком Дражевићем и већ тако велика и контроверзна звезда, без длаке на језику, да је била стална гошћа на страницама новима и на ТВ програмима. У тих неколико година с краја шездесетих и почетка седамдесетих, Оливера Катарина (сада је већ узела то презиме за сцену) била је главна звезда новогодишњих ТВ програма.
Улога Војвоткиње од Албе у совјетско-источнонемачком филму „Страствени живот Гоје“ одвео је Оливеру чак до Јапана где је ово остварење имало величанствену премијеру 1972. године. Била је звезда јапанских ТВ емисија. Тај филм приказан је и на нашем Фесту наредне године. Глумица је у изјави за наш лист рекла да је то њена најбоља улога до тада! Недуго после тога завршава романсу са Дражевићем и удаје се за политичара Миладина Шакића са којим добија сина Манета, данас сликара.
После тог тренутка Оливере има све мање у јавности. Ређе снима и филмове и песме, а једно време је живела са сином у иностранству. Њен величанствени повратак десио се са улогом у филму „Чарлстон за Огњенку“ (2008) у режији Уроша Стојановића, а исте године држи и свој велики повратнички концерт у „Сава центру“. После тога је написала аутобиографску књигу „Аристократско стопало“ и одржала још два концерта, последњи 2018. у београдском Дому синдиката.
Текст који следи је део репортаже са Канског фестивала где је Оливера отишла на предлог Југословенске кинотеке и њеног тадашњег директора Југослава Пантелића због рестаурисане копије филма „Скупљачи перја“. После педесет година, Оливера се поново попела на једну од позорница канске филмске палате, а „Илустрована Политика“ била је тамо да забечежи све то и поразговара са глумицом.
************
Публици се обратила на француском језику, емотивним говором у коме се присетила некадашњих и садашњих времена, а након аплауза из гледалишта поново је пришла микрофону и додала.
– Шаљем и један пољубац мојој Србији!
Уследио је још један аплауз од публике после чега смо уживали у познатим, мада помало и заборављеним догодовштинама скупљача перја из војвођанског села Дероње које су прославиле Оливеру Катарину.
Сутрадан смо срели Оливеру у кафићу у близини хотела у коме је одсела, у центру града, на самом углу са чувеном Српском улицом у Кану. Била је збуњена, али не и уморна. Кан данас доживљава другачије, „са више година, а мање новца“, како рече кроз смех. Воли да прича, али тешко јој је да се спрема за сликање. „То ми је досадно“, каже. Није много обилазила пешице овај лепи приморски градић, објашњава ми док показује разлог за то:
– Погледајте како су ме нажуљале ципеле! Ма имам и друге, оне су још горе од ових. Да сам знала колико има да се хода, понела бих папуче!
Воли да гледа свет око себе, људе који пролазе поред нас, да слуша француски језик и упија што више утисака за ова два дана колико је провела у тренутној престоници светског филма.
– Сада је Кан мање слободно место него онда и не само због превише полиције, чак и војске, на улицама. Осећа се то и у ваздуху. Нема оне опуштености и лепршавости од некада. Драго ми је што нас тако добро чувају, али баш ми је жао изгубљене слободе и што су људи дошли до тога да сумњају у свакога.
Има и ствари које су се промениле на боље за ових пет деценија, каже Оливера:
– Много више је цвећа и зеленила, дивних палми и баш је лепота обојила дивне слике Кана. Сада је много више туриста, посебно оних са Далеког истока, које онда нисам виђала.
Пошто смо на час прекинули разговор како би глумица келнеру рекла „мерси“ за воду и салату коју нам је донео, настављамо Оливериним сећањима на Кан из 1967. године.
– Сећам се да је „Авала филм“ направиио дивну забаву на плажи, у простору ограђеном гирландама и зеленилом, да је оркестар Јанике Балаша свирао, а ја имала концерт. Много телевизија је то снимало, а бројне звезде су ту биле… сећам се Ирене Папас, Ширли Меклејн и оног египатског глумца Омара Шарифа. После су италијански новинари почели да измишљају причу да сам у љубавној вези са њим како би добили занимљиви материјал за новине. Тражили су од мене да учествујем у томе, али нисам хтела. „Нећу то да причам кад није истина“, рекла сам.
Та журка је имала необично финале: “Сви ти „угледни“ гости су на крају постали Балканци. Поразбијали су тањире и чаше, преврнули столове и ја сам онда заиграла по тој срчи. Боса. И сви су се чудили како ни посекотину нисам имала“.
Овог пута, сада већ као дива српског и југословенског филма, Оливера Катарина је у Кану носила хаљину коју је за њу специјално скројио наш дизајнер Игор Тодоровић, док је у оно време било другачије: “Другачије време је било: хаљину ми је тада сашила мама, али ја сам била млада, танка и лепа и све ми је добро стајало“.
Уследиле су бројне филмске понуде после тог канског урнебеса, а још значајније је било што је у чувеној париској конценртној дворани „Олимпија“ одржала 72 узастопна концерта. Каже да Французи много воле њену музику, онда и данас: „Па видели сте како су сада на забави после пројекције реаговали кад сам запевала „Ђелем, Ђелем“, акапела, без музике!”
Радо се Оливера сећа доживљаја са тадашњег канског фестивала.
– Баш је лепо било како смо нашу кинематографију први пут представили свету. Лепо је и сада, али није лепо што више нема мојих драгих колега и сарадника из тог филма, Саше Петровића, Бекима Фехмијуа, Бате Живојиновића, Мије Алексића, Рахеле Ферари… Остала сам једина, и сама. И сада ми се плаче кад помислим како су сви они, ипак, рано отишли. Много су ми значили, поштовали смо се, волели, били као породица. Зато сам морала да им одам почаст пре пројекције.
Почаст је одата и Србији. Оливера јој је послала пољубац.
– Па како би могло без тога?! Србија је изнедрила све те таленте из филма. Иако је била Југославија тада, ипак су сви били из Србије и морала сам да се захвалим.
Пре него што сам јој пожелео срећан повратак кући, Оливера ми је рекла како планира да одржи серију концерата у Србији јер сматра да јој је глас бољи него икада. „То је и Марина Абрамовић недавно рекла за мене“, весело ће Оливера.
– Моје ране сада најузбудљивије певају. Све оно што сам преживљавала деценијама, колико дуго сам била у мраку и подруму, колико ме није било нити ме је ко спомињао, и одједном сада оволика пажња, писања, занимања, то је чудо. Било би дивно да снимим и неке нове песме, али не могу више сама. Волела бих и да глумим поново, али нико ме не зове ни на филм ни у позориште. Измишљају да сам незгодна за сарадњу, а мени се чини да природнија и непосреднија не могу да будем. Не знам, можда ме кошта то што свуда поздрављам Србију. Нема везе, ја сам таква каква сам и баш ми је свеједно. Волим земљу из које потичем, где сам одрасла и школовала се и што да то кријем. Па још је толико напаћена и лажно оптуживана, па зашто да не помогнем земљи. Ако ми је већ пружена прилика да идем по свету, могу бар да поздравим своју домовину која ми је то омогућила, ако не могу нешто више од тога.
Пише Срђан Јокановић