Позната америчка глумица трећи пут је стала иза камере у улози редитељке и своје дело донела на фестивал у Локарну, на Пјаца Гранде, пред неколико хиљада људи. Током разговорора пред публиком објаснила је како је ова прича променила као особу и зашто је уживала реадећи са глумцима као што су Пенелопа Круз, Едвард Нортон и Сет Роген
Оливија Вајлд (42) стигла је у Локарно са филмом „Позив“ који јој је, како сама каже, донео „најневероватније искуство“ у животу и постао врхунац њене досадашње каријере. Филм, у којем поред ње играју Сет Роген, Пенелопа Круз и Едвард Нортон, почиње као наизглед обична вечера двеју комшијских породица, али се односи међу њима постепено распадају, откривајући љубав, незадовољство, бес, повређена осећања и све оно што људи годинама успевају да сакрију чак и од најближих.
Глумица, која се прославила улогом у серији „Доктор Хаус“ и филму „Каубоји и ванземаљци“, у Локарну је говорила пред публиком на Пјаца Гранде, на огромном платну које је једно од највећих на свету, и није крила колико јој тај тренутак значи. Пројекција „Позива“ у Локарну била је, како је рекла, вероватно и једина прилика да филм буде приказан на тако великом екрану. За њу је то било посебно и због тога што се жестоко залагала да филм уопште стигне у биоскопе.
„Имала сам прилику да чујем реакције публике и да схватим колико им значи што могу да се смеју неким од ових ствари заједно са потпуним странцима. Зато смо се борили за биоскопску дистрибуцију“, рекла је Оливија.
Није се, међутим, подразумевало да ће филм добити такву шансу. Када је први пут приказан на Санденс фестивалу у САД, редитељка је видела оно што је назвала „хемијском реакцијом“ између филма и публике. Тада је, каже, схватила да се за биоскопску дистрибуцију вреди борити.
„Ако се не борите за то, покушају да вас новцем убеде да одустанете од биоскопа и да филм иде директно на телевизију. Имали смо срећу што ми је финансијер дозволио да донесем ту одлуку, а то није нешто што схватам олако“. Показало се да је ризик имао смисла: „Позив“ је постао редак велики летњи хит у време када се све чешће говори о томе да публика губи навику да комедије гледа у биоскопима.
За Оливију је то питање много шире од једног филма. Сматра да је заједничко гледање комедије једна од најстаријих људских потреба. „Хиљадама година смо се окупљали, причали приче и смејали се заједно. А онда су комедије потиснуте у неку другу категорију, као да нису заслужиле биоскоп“. Неочекивано откриће за њу била је и старосна структура те публике. Мислила је да ће „Позив“ највише погодити средовечне људе који се налазе у сличној животној фази као њени јунаци. Уместо тога, у Америци су најбројнија публика млађи од 35 година, а велики део њих је у двадесетим. „Њихова питања нису заснована на сажаљењу већ на нади. Била сам запањена колико су зрели у начину на који размишљају о својој будућности, шта желе да постану, чиме да се баве и какви желе да буду у односу са неком другом особом“.
Када је почела да ради на „Позиву“, мислила је да је то пре свега прича о крају једне везе. Данас га види другачије: као питање да ли је могуће поново започети однос са истом особом и да ли човек током живота може имати више различитих врста односа са једном истом особом. После разговора са људима који су у браку 40, 50 или чак 60 година, а који су јој говорили да су у свом партнеру заправо више пута откривали нову особу, постала је много романтичнија. „Овај филм је истопио циника у мени“, признала је. Зато данас, каже, оптимистичније гледа и на будућност романтичних филмова, биоскопа и на спремност младе публике да гледа приче за одрасле.
Иако филм одлази у прилично мрачне и болне пределе, Оливија инсистира да је „Позив“, пре свега, комедија. По њеном мишљењу, хумор није супротан трагедији, већ један од начина да је преживимо. „Чак и најтрагичније ствари у животу, и начин на који их на крају превазиђемо, почињу тиме што схватимо да се нису догодиле само нама. Када препознамо универзално људско искуство, нестаје део стида и ствари могу да постану смешне – а самим тим и подношљиве“.
„Позив“ је за њу истовремено и љубавно писмо филмским ауторима који су је инспирисали у улози редитељке: Џону Касаветису, Мајку Николсу, Полу Мазурском, Вудију Алену, Билију Вајлдеру, Нори Ефрон и Ањес Варди. „Они су нас упознали са идејом да независни филм може да дозволи стварну емоцију“. Филм је, иначе, римејк шпанског остварења „Сентиментално“, које је већ добило своје верзије на немачком, француском, италијанском и корејском језику.
„Позив“ је њен трећи играни филм који је режирала после „Штреберки“ и „Не брини, драга“, али јој је рад на њему донео још једно важно искуство: први пут је режирала и истовремено играла једну од главних улога. Лик Анђеле првобитно није ни требало да буде њен. На то су је, каже, наговорили остали глумци. „Сада ми је драго што су ме малтене натерали да је играм, јер нисам схватала колико ми је било потребно да је одиграм. Било је катарзично и забавно. Волим је. Никада раније нисам имала осећај да познајем лик на тај начин. Била је у много чему другачија од мене, а ипак сам је потпуно разумела“.
Та комбинација глумачког и редитељског посла донела је и нешто што није очекивала. Док је играла Анђелу, открила је страну сопствене глуме коју раније није успевала да покаже. „Мислим да, пошто сам режирала саму себе, нисам себи говорила да не будем толико експресивна као што ми други људи и редитељи стално говоре, од малих ногу. Више пута сам слушала редитеље како ми говоре да моје лице може да делује „прилично интензивно“ и да то није добро. Толиким глумцима, толиким женама, а вероватно и људима уопште, говоре да буду неприметнији, мање видљиви. Један део старења подразумева и да се ослободите тих стега и супротставите таквим ставовима“.
Зато је, каже, било ослобађајуће играти некога толико емотивног. „Увек су ме тражили за улоге јаких жена, а не знам зашто. Ја нисам нарочито јака“. Желела је да публика види како Анђели „срце куца“, а управо је та изложеност њених дубоких осећања била једна од ствари које су јој највише значиле.
Истовремено, сматра да је њено искуство глумице било пресудно за начин на који режира. „Режија је као да говорите више језика. Морате да умете да разговарате са сваким глумцем на језику његовог конкретног образовања и искуства“.
За њу глумачки посао никада не престаје. Чак и када није пред камером, она каже да у режији и даље користи оно што је научила као глумица. „Штреберке“, свој први филм, режирала је са 35 година, после дугог периода у којем није имала довољно самопоуздања да се упусти у режију. Данас режију описује као „најузбудљивији и најзабавнији посао који човек може да има“. „Волим га више од свега, чекала сам цео живот прилику да га радим“.
Посебност „Позива“ за њу је била и у томе што је цео процес био изузетно колективан. Сценарио је развијан и испробаван заједно са глумцима и сценаристима, а сваки од главних глумаца унео је нешто своје у лик. Пенелопе Круз је свом лику дала прецизност и особеност, Едвард Нортон га је потпуно преобразио и унео му нијансе, док је Сет Роген, по њеним речима, показао праву малу мајсторску лекцију глуме.
„Сет је геније. У сваком тренутку је знао како да буде истовремено бесан и потпуно допадљив. Помешао је осећање повређености са неком тужном врстом беса. За мене је то била мајсторска лекција, нешто што до тада нисам видела“.
Имала је, додаје, изузетног директора фотографије Адама Њупорт-Беру, који јој је давао сигурност док је истовремено била испред и иза камере, као и остатак екипе који је преузимао део терета. Ипак, није сигурна да ће поново пожелети да режира себе. „Не знам да ли бих то икада поновила. Мислим да вероватно нећу. Али, драго ми је што сам то овог пута урадила“.
Ипак, пред публиком је била мало тајанствена. Касније смо чули да се спрема да режира следећи филм, али да о томе не жели за сада да много говори.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ