Јунаци чувене драме Љубомира Симовића „Чудо у Шаргану“ имају своје муке. Исповедају их једни другугима у кафани „Шарган“ на периферији Београда и чини се као да и нас, гледаоце, позивају да им се придружимо. Муке, стрепње, патње и снови су нам исти. И онда, када су ти јунаци – Иконија, Манојло, Госпава, Анђелко, Просјак и други – дошли на свет 1974. године, али и сада када муку мучимо са ратовима, изборима, завишћу, сујетом, корупцијом, лажима и понајвише истинама.
У оно време, седамдесетих година, на позоришну сцену „Чудо у Шаргану“ поставила је Мира Траиловић, потом га се почетком века прихватио Дејан Мијач, а сада нам је те несрећне и збуњене јунаке вратио Јагош Марковић, на сцени Југословенског драмског позоришта (ЈДП). Текст, у међувремену овенчан и Стеријином наградом, изазован је као и свих претходних деценија. Сада још више, чини се, увиђамо његову мудрост. У томе се, такође, огледа и таленат писца Љубомира Симовића (86) чији је и други славни комад „Путујуће позориште Шопаловић“ такође поставио Јагош Марковић, прошле године, (опет) у Југословенском драмском.
Колико Марковић цени Симовића, види се и по томе што је и трећу његову драму „Хасанагиница“ режирао (у београдском Народном позоришту), али то поштовање се огледа и у редитељевим речима да се он Симовићевим делима обраћа са „Ви“!
Марковић као једну од тема представе истиче „наше вечно стајање у месту“, додајући да је то прича „ о нама најгорима и нама најбољима“. Најбољи су они који су део величанствене глумачке поставе новог извођења „Чуда у Шаргану“: Љубомир Бандовић, Миодраг Драгичевић, Сања Марковић, Марко Јанкетић, Милош Самолов, Ненад Јездић, Борис Исаковић, Јована Беловић, Небојша Дугалић, Тамара Драгичевић, Алексеј Бјелогрлић и Слободан Тешић. Међу њима, једино је Тамара Драгичевић, популарна Силвана из филма „Тома“, први пут радила у ЈДП-у:
– Процес рада на представи био је за памћење, у најбољем смислу речи – каже Тамара. – Све је било онако како обично није. И, другачије од свега што сам играла до сада.
Ипак, од свих њих издваја се Анита Манчић која је исту улогу Иконије играла и претходној поставци комада (у режији Дејана Мијача) пре две деценије!
– Без обзира на проток времена, моја Иконија је остала иста, јер не можете да побегнете од писца који је толико прецизан и савршен, да немате шта да му додате – рекла је глумица која истиче да је имала привилегију да игра у комадима писаца (Симовић) и са редитељима (Мијач, Марковић) који представљају историју домаће позоришне сцене. Додуше, Анита признаје да је њена садашња Иконија, власница кафане „Шарган“, можда „мало живља и нешто мудрија“.
– Чини се да данас више него икад смисао текста долази до изражаја – додала је Анита. – Ова представа је судар и сусрет чудесних доајена и чудесних младих глумаца. Експлозија чудеса. Мислим да је одлична и да ће се дуго играти, упркос свему, и за живо чудо.
Премијера представе одржана је 2. априла, вече уочи „историјских“ избора, пред препуном салом.
Пише С. Јокановић
Фотографије Небојша Бабић (ЈДП)