У данима ужурбаних припрема да све протекне беспрекорно тог 13. априла, онако како је навикла и себе и публику истанчаног укуса, Јасмина Трумбеташ Петеровић све време размишља о годинама које је провела до сада на сцени и шта јој се све дешавало, и приватно и професионално.
– Било је у неким тренуцима и тешко и лако, и радосно и тужно – каже она у разговору за „Илустровану Политику“. Имала сам ту срећу да сам учила од великих, али захтевних, тако да сам још на почетку каријере имала постављене стандарде испод којих нисам могла да идем. То ме је пратило и прати током читаве каријере.
Припремајући материјал за овај концерт, тражећи програме, снимке, фотографије, била је запањена количином отпеваних представа, концерата, улога.
– На сцени сам већ тридесет година, а пре тога и све те године учења певања у музичкој школи и на академији… Кад погледате, па то је већи део мог живота у свету музике, а у суштини питате се – шта бих још могла да урадим, коју улогу или какав концерт? Певање је живот, радост стварања, али и велика одговорност. Лепо је кад погледате иза себе и видите шта сте, како и са ким све то стварали. Остану дела, лепе успомене, признања и то у вама изазива понос и самопоштовање.
Концерт сте назвали „Све моје хероине“ и неће бити уобичајен, највише због броја улога које сте певали и волели свих тих година? Како сте га замислили, шта ћемо чути и видети?
– Хтела сам да концерт има баш овакав симболичан назив, јер сам свих ових година на сцени живела животе јунакиња из оперске литературе. Највише из италијанског репертоара Вердија и Пучинија, али и других композитора. Било би потребно много више концерата да публику подсетим на све те моје хероине. Да вам не кажем да сам неке арије које сам планирала да певам, морала да елиминишем, јер би концерт предуго трајао. Планирам да кроз најлепше арије и дуете публику проведем кроз мелодије које отапају срца и које носе значајне поруке. „Тоска“, „Мадам Батерфлај“, „Трубадур“, „Дон Карло“… само су неке од наслова опера чије арије ће бити изведене. Уз пратњу оркестра Опере Народног позоришта, маестра Александра Којића, на сцени ће ми се придружити и моје колеге Снежана Савичић Секулић и Драгутин Матић.
Коју од Ваших хероина би волели да упознате и шта бисте их питали?
– Ахахаа… занимљиво питање. Нећете веровати, али ја сам и пре певања обожавала стил, културу и начин живота који је почео још од хуманизма и ренесансе па на овамо, завршно са романтизмом. Нисам ни слутила да ћу се бавити певањем и то оперским, а дивила сам се тој култури, певању на дворовима, барокним театрима и замишљала себе у тим краљевским хаљинама и са богатим фризурама и шеширима. Мора бити, и сигурно јесте, да су композитори који су писали опере имали инспирацију у неким својим музама, вољеним женама и да су тако правили своје хероине. Неке од њих су историјске личности, као Елизабета де Валоа, шпанска краљица, жена краља Филипа Другог, они су главни ликови у Вердијевој опери „Дон Карло“. Многе трагично завршавају као резултат неузвраћене или несрећне љубави. Од свих хероина у чијој сам кожи била на сцени, можда ме се највише дојмила као недодирљива управо моја последња хероина, а то је Турандот. Прича има срећан крај, а питала бих је, како је успела толико дуго да одолева разним удварачима и не поклекне пред њима? Која је то унутрашња снага којом је успела да контролише своје емоције и буде недодирљива?
Знамо да сте релативно касно почели да певате – како се то десило?
– Да, почела сам да учим певање непосредно пред упис на Филолошки факултет, па сам онда завршавала две године за једну у музичкој школи да бих после уписала и Факултет музичке уметности. Нисам размишљала тада о опери уопште. Хтела сам да се образујем музички. У основној школи сам певала на разним такмичењима и била члан драмске секције. Обожавала сам песме Здравка Чолића и све сам их знала напамет. Почела сам да певам као члан певачке групе при Културно-уметничком друштву „Диоген“ у Сурчину и тада ме је чуо професор Славко Мандић и посаветовао ме да школујем глас. Тако сам положила аудицију у школи „Коста Манојловић“ у Земуну и дошла код проофесора Предрага Андровића. Захваљујући њему, заволела сам оперу. Некако ми је ишло то певање и већ пред упис на студије, када сам дошла код професорке примадоне Радмиле Бакочевић, имала сам добро постављен глас и цео регистар тонова.
Каријеру сте, можда, градили постепено, али тек након што сте очас посла, у пар секунди, завршили други факултет, удали се и нашли нови стални посао. Изгледа, понекад, да ви све можете: постоји ли нешто што не можете, искрено?
– Тако само изгледа, „очас посла“ кад гледате са стране. Није било лако, стално сам била на два колосека. Пре подне музичка школа, поподне Филолошки факулте и обрнуто и тако сваки дан. Сећам се, кад је била велика инфлација и кад ниси могао ништа да купиш за новац, тада ми је мама спремала сендвиче, да не останем гладна, јер ме цео дан није било код куће. Лакнуло ми је кад сам дипломирала руски језик и исте године наставила само са студијама музике. Била сам на трећој години када сам 1993. положила аудицију за Оперски студио у Народном позоришту. Имала сам срећу да је то све ишло некако једно за другим, али знате како се оно каже – срећа прати храбре и вредне. И дан данас, не држи ме место. Волим кад постоји иницијатива, идеја, акција, стварање. То ме испуњава и радује. Уз позитивне људе, карактерне и квалитетне све се може. Ако немате адекватне саговорнике и партнере и у професионалном и у приватном животу, онда све пада у воду. Уз добар тим и ентузијазам, може се много тога.
Да ли се у то што не можете убраја и позиција директора Опере у Народном позоришту где сте после три године сами тражили од управе да вам „скине беду са врата“? Шта се вама десило на том „уклетом радном месту“? Лични пораз или победа себе због других?
– Хм… као што се видело, могла сам и то, да будем директор Опере. Нисам веровала, али једном ми је неко рекао да је позиција директора Опере најосетљивија позиција у односу на друге дирекције у позоришту. Ваљда зато што је ансамбл Опере најмасовнији – хор, оркестар, солисти. Различите индивидуалности, жеље, потребе. Вредно сам радила и односила се према том послу као што сам то чинила и према певању. Поносна сам на све што сам у уметничком и репертоарском смислу урадила у том периоду. За три године иза мене су остале четири премијере: две српске опере „Коштана“ и „На уранку“, затим „Манон Леско“ и „Орфеј и Еуридика“). Не заборавите да је била и пандемија короне, за све нас непознаница. Како радити, шта радити, како упослити ансамбл од двеста људи, а да буду на дистанци. Требало је све то смислити и наћи решење. У том периоду иза мене је остало педесет различитих концерата са симболичним називима, а цео ансамбл је радио. Самостално су наступали и солисти са клавиром, хор такође посебно. Иако је била корона, био је то период борбе и стварања. Зашто сам отишла? Схватила сам да је моје певање у другом плану и да готово и не наступам. Сати и сати проведени у позоришту на састанцима, за компјутером, на представама, у решавању текућих проблема. Нисам имала времена за себе и ма колико се трудила да нешто учиним боље и квалитетније, није могло даље. За победу је потребан тим који вам верује. То поверење нисам имала у тадашњој управи, а моје васпитање и достојанство нисам желела да урушим зарад функције. Зато сам једног дана одлучила да је доста, и да је време да се вратим на сцену, тамо где ми је Бог рекао да припадам.
Заувек ћете бити примадона, али и супруга и мајка: како изгледа од јутра до вечери радни дан једне, а како оне друге жене у вама?
– Често сам помињала да примадоне постоје само на сцени. Чим се заврши представа, после аплауза за који сваки уметник живи, ви се враћате у реалност и више нисте ни Елизабета ни Тоска ни Амелија, ни Турандот. Ви сте мајка, супруга, она жена која је у суштини нежно биће, створено да држи породицу на окупу, да брине о њој, да чини ситне радости, спрема омиљена јела, и све остало што чини једно домаћинство домом. Разлика је само у томе што у односу на жене које нису уметнице, ми, можда, другачије резонујемо и приступамо стварима на други начин. Можда емотивније, јаче, другачије, уметничкије. За мене важи да све стижем и на све мислим. Чиста кућа, спремљен ручак, проба, представа све то иде заједно, али су унутрашња превирања јака и само ми знамо како је то. Кад се заврши представа, због количине адреналина и узбуђења које носи сваки наступ, често ми се дешава да пожелим да тај тренутак никад не стане и да осећам неку врсту лебдења у простору, па онда возим дуго не бих ли доживела бесконачност…
Која је тајна вашег гласа, како сте га некада дресирали, а како га данас чувате и одржавате?
– Нема тајне. Бог ми га је дао кроз моје драге родитеље који су ме створили. Остало је историја, како сам почела, са каквим дилемама сам се сусретала и до којих закључака сам дошла. Имала сам срећу да сам имала природну импостацију и да сам код професора Андровића уз помоћ различитих вокално-техничких вежби научила шта значи добра техника певања, дисање на даху, белканто певање. Касније професорка Бакочевић ме је увела у свет оперске литературе и упутила у начин интерпретације одређених ликова. Временом сам освестила свој вокални апарат и данас са дугогодишњим знањем више нема непознаница, али је потребно свакодневно вежбање, јер су гласници живи орган, танани мишићи који ако се не тренирају, олабаве се.
Постоје ли особе за које би волели да вам једног дана кажу „ти си моја хероина“?
– Постоје. Зам да су то моји најближи. Пре свега, то су моја деца која умеју често да ми кажу да сам јунак. То су особе које ме искрено воле и ја њих неизмерно. Они су део моје каријере. Са њима сам стварала све моје хероине и кроз све то су прошли са мном заједно. Моји родитељи, моја сестра. За њих сам ја највећа хероина. А ови други… можда постоје и они који ми се диве и који ме воле а да ја не знам.
Пише Срђан Јокановић
Фотoграфија Милош Лужанин