Јутро хладно, на граници мраза. Седам је сати, а на обилазници код Петловог брда у смеру ка Нишу већ је огромна гужва. Миц по миц, метар по метар, ал’ нешто не иде. Возач незадовољно избацује главу кроз прозор. Чини се да нећемо туда. Радови су испред тунела Стра-жевица, ко зна колико ће требати до Бубањ потока и ауто-пута. Негде на средини моста ка тунелу, тамо где је на малом делу испрекидана линија, јер ипак треба водити рачуна о без-бедности а наравно и да се не плати казна, окрећемо назад. У наредна три минута, већ је Орловача остала иза леђа, Ибарска магистрала, празна у михољданско суботње јутро, била је боље решење за нашу изабрану дес-тинацију – Тополу.Лагано се и температура диже, сунце скида росу са непреораних њива. Још стоји непокупљена кукурузови-на, понегде тек понеки сељак хода, загледа да л’ је време, да л’ да креће У центру ове варошице у срцу Шумадије, на Винском тргу, постављена је свечана бина. Са ње, из огромних звучника „грува“ коло, а испред ње, у колу грува омладина, али и они старији, домаћи и странци. Вино се проба, пиво се точи, а печење врти на стотину ражњеваса спремањем за нову сетву. Лепа је Србија изјутра, кад се буди. Полако, без журбе преко Љига и Рудника до Горњег Милановца. Од Милановца неких дванаестак километара према Враћевшници село Доња Врбава. У центру села „Меха-на“. Празна кафана, нигде живе душе. Само из фуруне допире до ноз-дрва мирис печења. Негде из кухиње чује се звекет посуђа.
Наставак прочитајте у броју 3169.