Од центра Ваљева и споменика великој спрској песникињи Десанки Максимовић, према старом језгру града Тешњару, шири се неодољиви мирис чварака. И није то онај мирис јаки, тешки, мирис који гуши, већ онај што га ветрић доноси лагано, чисто да додирне ноздрве и повуче ка обали Колубаре, где су начичкани мајстори заузели позиције још од ране зоре. Спремили ораније, подложили дрва, насецкали мезе, јер мезити се мора, уз мезе обавезну политарку ракије, беле, наравно, јер овде се жута не пије, понели од куће меке кравајчиће које су домаћице напекле и кренули у офанзиву. А што је Колубара ближа, то је бука већа. Са разгласа код Дома културе чују се трубачи, са њима се у неравноправној борби грлом кроз масу надјачавају хармоникаши. Ко преживи и сачува добар глас, моћи ће да прича о сланини, оној адидас – ред меса ред масти, о тек спремљеним дуван чварцима, о домаћим или модерно названим шодер чварцима, пршути, печеници, о јагњећем и прасећем печењу, какво се само ту и само тог дана спрема. – Мајсторе, пошто дуван чварци? – чује се са свих страна. Кроз метеж једва се разазнаје шта причају момци за штандовима, уредно обучени у униформе кланица и месара, понеки само дружина сакупљена у време паузе од сеоских радова.
Историја фестивала
Први фестивал дуван чварака одржан је на верски празник Михољдан, 12. октобра 2006. године, у Ваљеву. Иницијатор и организатор првог фестивала је ваљевски месар Славан Баточанин, заједно са Удружењем месара и Културнопросветном заједницом града Ваљева. На првом фестивалу, који је био промотивног типа, учествовало је 12 месара из Ваљева, који су у казанима (оранијама) на кеју реке Колубаре, исцедили око две тоне свињске масти и припремили око 300 кг дуван чварака, које су поделили посетиоцима и гостима манифестације. Баточанин је у Заводу за заштиту интелектуалне својине добио сертификат у коме је уписан као власник жига, односно бренда дуван чварака.
Наставак прочитајте у броју 3116.