Новим романом „Узвишеност“одвео нас је у Београд будућности, у коме безимена главна јунакиња приче има сијасет мука: рано је остала без оца, контроверзног писца, али је исто тако остала и са сенилном мајком о којој брине. Тешка ситуација, али чекајте, има још. Жена нема праве пријатеље, нема ни животног партнера, послом није задовољна, али за депресију и очај нема више времена од тренутка када открива компјутерски програм звани „киндред“, намењен управо усамљеним особама, и у својој близини налеће на култ Сунчево племе. Плаши се и да напусти свет који је познавала, али и да закорачи у нови који се отвара пред њом.
Дарко Тушевљаковић (43) је лагано градио своју репутацију мајстора добре приче и оригиналног стила писања под окриљем издавачке куће „Архипелаг“. Нисмо само ми уживали у његовим романима „Јаз“ или „Јегермајстер“ или у збирци прича „Накнадне истине“, већ и читаоци у свету. „Јаз“ је преведен на седам језика и пре четири године донео је писцу Европску награду за књижевност.
„Узвишеност“му је донела новог издавача („Лагуна“), а читаоци нису добили само једног новог писца, прилично различитог од оног кога смо знали, већ је и његова књига на први поглед другачија – има корице на расклапање, да тако кажемо. Срели смо се уочи првог јавног представљања романа „Узвишеност“, средином децембра, у Београду.
Претпостављам да није само светска пандемија разлог за радикалну промену у Вашем стваралаштву? Роман „Узвишеност“ је другачији од свега што сте до сада радили и по форми приповедања и по жанру, чак и по корицама књиге. Како је дошло до тих промена?
– Прва рука романа била је завршена месец или два пре него што је све ово с вирусом почело, тако да директне везе с пандемијом нема. А и не бих рекао да је ово баш толико радикалан заокрет у односу на оно што сам досад писао. Мислим да се, заправо, лепо наслања на минули рад, с тим што досад ниједан роман нисам сместио у будућност, иако се добар део онога што сам написао може сврстати под некакву фантастику. Мислим да суштина дела, оно што желите да кажете, увелико диктира те ствари: ликове, место и време дешавања… Ова прича је тражила да се одмакнем од овог времена, што не значи да не говори управо о овом времену.
Поше Срђан Јокановић
Фотографије Матија Крстић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању