Прве речи које људско биће научи да изговара су – мама и тата. Наравно, мама и тата су због тога, по правилу, пресрећни јер им је, ето, њихово љубимче узвратило љубав, научило да их препознаје и да им се обраћа.
Код неке деце, на жалост, тај почетак никако да почне. Сачекају родитељи прву годину, сачекају и другу. А онда, обично, престану да се хвале својом приновом, постану мањи од макова зрна, а неки потмули страх не напушта их ни дању ни ноћу.
Кад ипак, сами или уз нечију помоћ, открију да им је дете глуво, онда почињу драме које нико не жели да доживи. Од 170 ђака земунске Основне школе за децу оштећеног слуха и говора „Радоје Поповић“ сваки је прича за себе, али их не помињемо зато што хоћемо да неког растужимо. Повод је сасвим весео: школа је за тридесетогодишњицу рада на оспособљавању глуве деце добила од председника Тита Орден рада са златним венцем.
Тај орден је у колективу наставника, васпитача, неговатељица и осталих радника школе и интерната примљен с поносом, а међу њиховим питомцима с велком радошћу и још већом знатижељом. Ношен је од одељења до одељења кроз свих осам разреда, загледан, пипкан, милован дечјим ручицама. „Наша школа добила Орден златни венац. Друг Тито нас наградио јер смо ми добри ђаци“ написала је мала Аница Ранковић, најбоља ученица, у свом писменом саставу који су и други ђаци радили.
Шта је орден, они сад то знају. Нарочито они у старијим разредима. Ђаци-прваци и сасвим мала дечица у предшколском одељењу имају засад једноставније градиво. У једној учионици испуњеној училима, сликама и играчкама, затекли смо их поред зида на којем су биле фотографије њихових родитеља. Гледајући час у њих, час у уста своје наставнице, сложно су срицали:
– Ма-а-ма… Та-та…
Најмлађи међу њима имали су нешто више од три године. И тек сада, овде, учили су да изговоре речи што их иначе деца гучу још у колевци. Од маме до ордена веома је дуг и мукотрпан пут. Поготово кад глува деца немају маму, или, што је још горе, кад мама и тата не маре више за њих и не долазе да их виде, помилују, пољубе.
– Уза сав наш труд, успех је тешко постићи ако нам родитељи не помажу, ако не сарађују с нама и са својом децом – рекла је Иванка Вујовић, управитељ школе. – Чим родитељи примете да им је дете глуво или само наглуво, треба да се обрате нама или некој од сличних школа у земљи. Наши стручњаци даће им корисне савете како да поступају с децом и како да их припреме за долазак у нашу школу…
Писао Бранко Ђурица
Снимио Милисав Чекић
(објављено 6.12.1977)
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању