Мр мед. сци др стоматологије Мирјана Милачић Бајић, специјалиста оралне хирургије и имплантологије и лекар акупунктуролог током радног века је била запослена на Стоматолошком факултету у Београду, у иностранству, и у приватној ординацији, у Дому здравља и у КБЦ „Драгиша Мишовић“ али је увек налазила времена за нека друга интересовања и за спортске активности. И даље је витална и веома активна, па је питамо који је њен рецепт за очување здравља и виталности?
– Ја сам почела да се бавим спортом, атлетиком, још у раној младости, када сам постала активан члан АК „Црвена звезда“ из Београда, и убрзо као млађа јуниорка ушла у састав репрезентације Београдског Универзитета, града Београда па Републике, у такмичарској дисциплини 800 метара. На почетку радне каријере моји животни путеви одвели су ме ван земље, у другачије окружење када сам открила планине и чар освајања тих простора. Током викенда, уз активно бављење јогом у кућним условима, напросто нисам могла ни да замислим живот без неке физичке активности. Као дете сам играла балет, а доцније и фолклор, а онда сам се придружила Локици Стефановић у комбинацији рекреативног и модерног балета, аеробика и каленетикса, где сам остала десетак година. Почетком осамдестих моје спортске активности су се усмериле и ка коњима, које сам иначе, обожавала. Постала сам члан тадашњег КК „Милиционар“, доцније „Полицајац“ где сам јахала у „специјалном воду“. Страст према том спорту и коњима одвела ме је и даље, до дресурног јахања, које је у тадашње време постојало само у Словенији. Тако сам у Липици завршила школу јахања и касније, три до четири пута годишње одлазила на обуку.
Како сте открили оријентиринг и када сте почели тиме да се бавите?
– Активно јахање сам доцније напустила, због опасности од повређивања, и то у доби од 65 година, када сам се пензионисала. Учланила сам се у ПСК „Победа“ и вратила се планинарству, а те 2010. сам открила и оријентиринг. Завршила сам школу оријентиринга за полазнике коју традиционално организује, мој клуб. Тада сам открила чари овога спорта. Регистрована сам у категорији такмичарки са 55 година, као постојећој најстаријој категорији ветеранки у то време, иако сам имала десет година више и остала и до данашњих дана, али у категорији 70, и опет са десет година више.
Пише Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању