Осам векова аутокефалности СПЦ – Стефан Немања утемељитељ цркве

Kњига „Српска православна црква. Осам векова историје у слици и речи“, из које доносимо најзанимљивије делове, је без сумње највредније монументално и капитално дело које је изашло поводом овог ванвременски великог јубилеја-осам стотина година аутокефалности Српске православне цркве. Аутори овог првог илустрованог прегледа историје СПЦ су доц. др Борис Стојковски, др Валентина Вуковић и Срђан Ерцеган. Издавач је реномирана кућа „Data status“ из Београда, а једна од најугледнијих штампарија „Балатон“ из Новог Сада штампала је ову капиталну монографију. Књига обилује ексклузивним илустрацијама. Фотографије и слике (више од 200) потичу из већини недостпуних манастирских ризница, али и из цркава, манастира, музеја, архива и других установа и дело су Павла Марјановића и Мартина Цандира, двојице врсних уметника са фотоапаратом

Оснивач српске државе, утемељитељ и династије и Цркве – велики жупан Стефан Немања рођен је у Дукљи, 1113. године, и како других свештеника у том под-ручју није било, крштен је прво по латинском обреду. Када се његова породица вратила у Србију, миро-помазан је, како пише Свети Сава, по православном обреду у Цркви Светих Петра и Павла у Расу. Испрва је био удеони кнез, који је, заједно са браћом Мирославом и Страцимиром, признавао власт свог најстаријег брата великог жупана Тихомира. И пре него што је постао једини владар, уз помоћ Византије, њеног цара Манојла Првог Koмнина (1143-1180), као и цркве, понашао се као самосталан владар у својој удеоној кнежевини. Владао је потом самостално Србијом од 1166. до 1196. године.

Од почетка је био изузетно тесно вeзан за цркву. Као удеони кнез из-градио је две цркве. Први је Манастир Светог Николе у Куршумлији, најста-рија задужбина Стефана Немање, коју је, заједно са оближњим манастиром, посвећеном Богородици (Петковача), подигао између 1159. и 1166. године. Након што је у грађанском рату 1168. године, у бици код села Пантина, победио брата Тихомира, Немања се учврстио на престолу као српски велики жупан. Врло брзо, међутим, ушао је у сукоб са својим доскорашњим патроном византијским василевсом Манојлом Првим Koмнином. То је био спољнополитички образац скоро свих немањићких владара. Иако је Византија, а са њом и православље, постало основни и кључни чинилац српског идентитета, истовремено је Царство било и највећи противник и Србија се ширила на рачун Византије, и са западним земљама била део коалиција против ње.

Наставак прочитајте у броју 3135.