Осам векова аутокефалности српске православне цркве

Средњи век је период у коме је доста тешко говорити о динамици неког црквеног живота. Позната су имена појединих епископа неких од епископија аутокефалне светосавске цркве у немањићком периоду. Углавном се знају са фресака, из рукописних књига или повеља. О животима неких од њих се не зна ништа. То се односи и на саме предстојатеље Српске православне цркве. Тако, рецимо, о Светом Арсенију (званом Сремац) првом наследнику Светог Саве на архиепископском трону, не зна се скоро ништа. О некима се зна мало више, али, уопште узев, изворна грађа је врло оскудна и не допушта да се реконструише црквена историја Србије у пуном обиму. То, наравно, не значи да тих података нема, напротив. Врло су занимљиви и свестрани и указују на један динамичан живот, културни и духовни успон и развијеност једне моћне цркве у оквирима једне снажне и угледне државе средњег века. Црква је у немањићкој Србији била изузетно богата, а по богатству се издвајао манастир Хиландар. Свештеници су у глобалу били ослобођени већине феудалних обавеза или, како се у средњем веку говорило „по-повска капа је слободна“. Архиепископ, епископ и игумани најугледнијих манастира чинили су горњи слој свештенства, водили Цркву и били у најтешњој вези и са државним властима. У глобалу узев, однос цркве и државе у немањићкој Србији био је добар и симфоничан.

Наставак прочитајте у броју 3137.