У свим филмовима које је иле Аугуст снимао, чак и да нам то није рекао, видели смо визуелну лепоту и дубину емоција његових славних претходника Федерика Фелинија и Ингмара Бергмана. Први је био разлог што је и сам пожелео да буде редитељ, а други му је био велики учитељ. Наравно, због своје посебности у описивању односа међу људима Аугуст је добио „Оскара“ у Холивуду и чак две „Златне палме“ у Кану за узбудљиве филмове „Пеле освајач“ и „Најбоље намере“. Они су га прославили, али свет је волео и све што је касније снимао на енглеском језику, као што су „Кућа чудних душа“ са Мерил Стрип и Џеремијем Ајронсом, „Јадници“ са Лијамом Нисоном и Умом Тур ли „Ноћни воз за Лисабон“ са (опет) еремијем Ајронсом, Шарлотом Ремплинг и Кристофером Лијем. рео сам Аугуста (више пута) у Каиру, рајем године, где је на тамошњем филмском фестивалу председавао главним иријем. Истовремено, приказао је и вој нови, изврсни филм „Срећни човек“, рађен према роману „Срећни Пер“ ојег је дански писац Хенрик Понтопидијан писао годинама и објавио 1904. еч је о обимном ремекелу, делимично аутобиографском, о бунтовном ладићу Перу Сиденијусу који прекида ве везе са својом ригидном средином религиозном породицом. Одлази у рад, постаје успешни инжењер и проналазач, показујући и лошу особину да адо искористи друге зарад свог успеха, ли на врхунцу каријере, када га коначно прихвата снобовска елита града, он ве напушта и умире у самоћи. Понтопидијан је касније добио и Нобелову аграду за своје стваралаштво, а „Срећни Пер“ је, читав век касније, у Данској роглашен за роман века!
Наставак прочитајте у броју 3129.