Ада Кале, Адакале или Ада-Кале била је преостала турска енклава до 1912. године. На острву дугом 1,75 км и широком 500 метара налазили су се тврђава и мали град са џамијом, базаром, малом православном капелом, пар кафетерија, гувернерском палатом и неколико завојитих уличица. Последњих 600 (према другим изворима хиљаду) углавном турских становника живело је претежно од риболова и производње слаткиша и дуванских производа. Живи туризам развио се у 20. веку, кад је Ада Кале је служила становницима околних региона као романтична дестинација, захваљујући ослобађању од пореза приликом куповине турских слаткиша, накита и дуванских производа. Ада Кале је такође била позната по узгоју ружа и производа добијених од њих (ружино уље и парфем).
Аду Кале су још Римљани утврдили и на темељима тих утврђења грађена су друга тако да је оно увек служило у војне сврхе, јер је онај ко је био његов господар господарио пловидбом кроз Ђердап. Острво је често мењало господаре. Било је српско, турско, аустроугарско и на крају румунско.
Најдужу борбу за контролу Аде Кале водиле су Турска и Аустрија и она је трајала више од 500 година. Мењало се и име острва. Дуго времена звало се Са’ан, а порекло тог назива се губи негде у мраку историје. Касније је било познато и као Каролина, по аустријској тврђави, Нова Оршава, по граду Оршави на румунској обали, Ада-и Кебир (Велико острво), на мешавини арапског, персијског и турског. Име Ада Кале (на турском Острво тврђава), под којим је и потонуло у Дунав, добило је након изградње велике тврђаве.
Феликс Каниц забележио је да је острво имало „касарну, болницу, цркву и један тунел испод Дунава према српској обали, који је водио до обалског утврђења, названог Форт Елизабет по аустријској царици“.
Прича се да су сви живели заједно, у слози, упркос различитим верама и нацијама. Сви су празновали Хидрелез (Ђурђевдан), били као једна породица, узајамно се поштовали, заједничка им је била и одећа, углавном традиционална турска. Пило се свако вече, најчешће домаћа дудова ракија, на спавање се одлазило откључаних врата, не памти се када је забележена крађа или свађа. Острво је представљало „оријент у срцу Европе“.
Једна од легенди каже да су га, трагајући за златним руном походили Аргонаути и ту први пут видели маслину, а Херодот ову дунавску аду описује као острво пуно маслина и стада стоке.
Ада је још била под турском влашћу када је 1849. на њој боравио Лајош Кошут. Тамо је стигао на путу за Турску, где га је прогнала Аустрија после пропасти мађарске револуције. На острву је дочекан са почастима, а предање каже да је носио са собом мађарску круну која је четири године била скривена на Ади Кале, закопана у земљу.
Румунски краљ Карољ Други посетио је острво 1931. Попио је кафу, из шољице из које је пио и његов отац, са смехом саслушао легенду како је неко на Ади Кале давно прорекао да ће баш те године доћи владар који ће вратити привилегије острвљанима, и потом ослободио становнике царине на увоз дувана и четири вагона шећера, као и пореза на сувенире. На острву је постојала фабрика цигара, за које кажу да су конкурисале кубанским, пушили су их и неки чланови британске краљевске породице и сам румунски краљ.
Спевана је и песма о љубави младе Туркиње и морнара Румуна, Ајше и Драгомира, негде педесетих година прошлог века се певала. Имала је два краја, по једном су обоје скочили у Дунав јер се породице нису слагале са њиховом љубављу, по другој су остали заједно. Када би румунски туристички бродови пролазили поред острва, увек би на најјаче пуштали ту песму.
Текст Тамара Иваниш
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању