Мало каменито острво оивичено високим шумама састављеним од разноврсних густо начичканих стабала раскошних крошњи, што га окружују попут каквог тамнозеленог меког венца, издалека налик на сомотасти прстен. Спуштајући се лагано низ тешке степенице уклесане у мермеру, окруњене протицањем година, пазећи да ниједним покретом не нарушим непомичну тишину која је овде завладала занавек пре више од столећа, доспевам до места сачињеног од неколико огромних белих стена прошараних црним белезима, обраслих ниским растињем, прислоњених једна уз другу, поређаних насумице, одакле се пружа поглед на посебно подручје у невероватно, дубоко плавој води Јонског мора.
Сам је почетак лета, први дан најтоплијег годишњег доба. Међутим, сунчеви зраци што неосетно додирују лице не буде полет и радост у срцу, нити било какве веселе мисли. Не на овом месту, где их дубоко поштовање и неизмерна жалост неминовно одстрањују. Очи ми се утапају у плаве таласе што шуме тихо и неузнемирено чувајући свети мир Плаве гробнице, где су умрли војници нашли вечни спокој. Понирући кроз ходнике минулих времена, наједанпут чујем стихове великог српског песника Милутина Бојића, снажне и величанствене, испуњене тамном лепотом прожетом немерљивом тугом и болом.
Судбина многобројних храбрих ратника, што су измучене и изнурене душе предали утроби мора, младости сурово прекинуте завојевачким походима, указује се у потпуном, застрашујућем виду. Као да у недодирнутом освећеном миру, осећам како јецају давнине, носећи вечити, окамењени бол породица страдалника који их је, од тренутка страшног сазнања, немилосрдно засецајући безмерне просторе срца, наливених усрдном љубављу и пожртвовањем, пратио током читавог потоњег живота.А и подвижници, неизлечиво рањени и исцрпљени сваковрсним тадашњим непребродивим болестима, које су им раздирале душу и неумитно откидале по делић животне јачине, осипајући је из дана у дан као што морски таласи растачу оборене, временом начете литице, осећали су како им крв свакодневно отиче, имајући снаге, да, слутећи скори крај, протисну тек понеку топлу реч упућену породици и пријатељима остављеним у завичају.
Пише Милена Благојевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању