Чекали су Енглези и надали се новој титули још од 1966. када је њихов тим освојио Светско првенство, а еуфорија у целој земљи експлодирала је након њиховог првог пласмана у финале у последњих 55 година. До борбе за трофеј који су толико ишчекивали дошли су после тријумфа над Данском, резултатом 2:1 а меч је обележио управо победоносни гол домаћина постигнут у надокнади времена након, најблаже речено, сумњиво досуђеног пенала и скандалозне одлуке главног судије да не прегледа снимак спорне ситуације.
Имали су Енглези све предности које један тим може да пожели пред финалну утакмицу. Пре свега, иако се Европско првенство играло у једанаест градова и исто толико држава, Енглези су само једну одиграли ван територије Велике Британије и то у Риму, против Украјине, коју су лако савладали резултатом 4:0. Одмор је свакако велики фактор у овако важним мечевима па не чуди што се Енглезима приписује непоштена предност у виду одигравања како полуфиналне тако и финалне утакмице у Лондону. Дакле, за разлику од осталих тимова, њихова селекција није била принуђена да у одлучујућим мечевима време троши на путовања. У прилог домаћој селекцији ишао је и обавезан карантин за све туристе који уђу у земљу, што је онемогућило присуство већег броја гостујућих навијача.
С друге стране, Италијани су у својој групи освојили прво место, да би затим редом славили против Аустрије, Белгије и Шпаније. Након велике драме у полуфиналу против Шпанаца, фудбалери Италије су после бољег извођења пенала заслужили своје место у одлучујућој утакмици за трофеј.
Од финала се свакако очекивао спектакл а добијен је већ у самом старту меча. Претпостављало се да ће Енглези од самог почетка кренути офанзивно и да ће Италијани покушати да спусте темпо игре, али овако брзом голу заиста се мало ко надао. Енглеска је повела након само једног минута и 57 секунди игре, након што је Лук Шо погодио мрежу Ђиђа Донаруме, и тако је водећи погодак домаћина у финалу овогодишњег Еврпоског првенства постао најбржи у историји финала континенталних шампионата. Одјекивао је скоро цео Вембли, сем оног дела на ком је било нешто више од шест хиљада Италијана, који су били колико шокирани толико и збуњени, а тако су деловали и њихови фудбалери на терену.
До изједначења је дошло у 67. минуту после одлично изведеног корнера, када је Кјелини пао пред голом Енглеске, након чега је покушао Верати који је главом погодио стативу, да би све то најбоље испратио Бонући и након одбијене лопте искусни штопер „Јувентуса“ послао ју је у мрежу. До краја регуларног дела меча било је још неколико ситуација које су обележиле тај период игре, попут прекида утакмице због улетања једног навијача у терен, Стерлингових неспортских покушаја да изнуди прекршаје тамо где објективно нема елемената за исте, и Кјелинијевог повлачења Саке у шестом минуту надокнаде, за које би засигурно добио више од жутог картона да се није радило о тактичком фаулу, и да није чињенице да Кјелини није био последњи играч у линији одбране.
Пише Лазар Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању