Један од председника око чије су се биографије, прецизније порекла, плеле бројне теорије завере свакако је бивши доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито. Зашто нигде нема његове родбине, ни крштенице, зашто не говори добро српскохрватски језик, где је боравио непосредно пред избијање рата…и још много, много питања постављало се, а и данас тога има. И још када се томе дода податак да на Земунском гробљу постоји споменик на чијој плочи пише Јосип Броз, е онда ето доказа да је Тито узео нечији идентитет, како каже једна од теорија завера која објашњава „енигму Тито”.
Крај је марта, дан сунчан, на улазу у гробље неколико мајстора равна стазу. Радници ЈК предузећа „тоталом” прскају траву. Сад је време за уништавање корова, јер када узме маха, тешко се зауставља. Та стаза води у католички део гробља. Са леве стране, испод подзида који је искоришћен за смештај урни, само један ред гробова. Одмах на почетку је тај. Мистериозни. Ту почива Јосип Броз.
И заиста. На невеликој плочи написано име и презиме. И године рођења и смрти. Јоспи Броз је рођен 1877, умро 1941. Е, та ’41. је „легла” теоретичарима завере. Добро пало. Један Јосип Броз се упокојио, а Титу, ко зна одакле пристиглом, кажу, додељен тај идентитет.
– Није вредело што сам ко зна колико пута причао и доказивао да овај Јосип нема никакве везе са оним Јосипом званим Тито – сведочио је својевремено потписнику редова Бранко Најхолд, познати хроничар Земуна. – Узалуд. Кад год би се некоме тако „наместила ситуација” он се позивао на овај гроб. Било је чак и смешних ситуација. Када бих говорио како те две особе немају никакве везе, приписивали су ми да мора да сам велики комуниста када толико браним Тита.
А онда, када му је дојадило да стално, разним поводима, прича исту причу, све што је дознао о Јосипу који овде почива, Најхолд је објавио у књизи „За(б)луде Земунске”. Тамо објашњава да је Јосип Броз рођен у месту Брезје, у Хрватском Загорју. Јесте Титов земљак, али, каже, нису били ни у каквој родбинској вези.
–У Загорју ни презиме Броз, а још мање име Јосип, нису никаква реткост – сведочио је Најхолд.– Уосталом, „земунски“ Јосип Броз никада се није политиком бавио. Радио је дуго у Немачкој, у Бремену, као преводилац у тамошњем хрватском исељеничком друштву. После Првог светског рата је дошао у Огулин, а затим се преселио у Земун, где је и умро 1941. године. Сахранили су га син Рудолф и снаха Јелена, који су касније покопани у овој истој гробници.
Имена Јелене и Рудолфа јесу исписана на споменику испод Јосиповог. Дакле све је ту. И требало би да све буде јасно.
– Да ли сте сигурни да се у ковчегу који је положен у Кући цвећа налазе посмртни остаци Јосипа Броза Тита? – упитао је пре двадесетак година водитеља локалне телевизије један гост, интелектуалац, угледни грађанин вароши на југу Србије. А емисија је била поводом годишњице Титове смрти.
Водитељ је пред ауторитетом само слегао раменима. И ништа није рекао.
Дакле, да ли је неко сигуран да испод плоче на земунском гробљу лежи тај Броз? И ко је који Броз?
Одговора нема за оне који га не желе. Којима не треба истина. Онима којима треба земунски Броз као доказ да друг Броз није прави Броз.
И Земунско гробље је, попут Новог гробља, својеврстан споменик или музеј на отвореном. Довољан је за ту тврдњу већ податак да овде, како неко рече, под истим каменом леже три вере. И због чињенице да су се у овој вароши вековима развијале различите културе, овде су се мешали народи, па је гробље један од најбољих сведока ко је све овде боравио. И борави.
Од Брозовог гроба, поред главне стазе која води ка капели Жалосне госпе, са десне стране пажњу привлачи Распеће Христово. Доминантан споменик израђен неоготским стилом најупечатљивији је детаљ католичког гробља. На споменицима са леве и десне стране много је имена знаних и „обичних” житеља Земуна који овде почивају од половине 18. столећа. При крају гробља, мало увучена с десне стране, налази се капела Жалосне госпе. Истраживачи кажу да је убележена у аустријским плановима Земуна из 1740. године.
Десно стаза води ка Јеврејском гробљу, најмлађем од три овдашња, а једном од најстаријих у Србији. После Другог светског рата, Јеврејска општина је на Земунском гробљу подигла спомен-обележје у знак сећања на страдале земунске Јевреје. На зарубљеној пирамиди од сивог камена, исписана су имена 187 несталих у злогласним логорима Јасеновац и Стара Градишка.
Само десетак метара даље, од улаза код Куле Гардош, осамдесетих година 19. века подигнута је капела посвећена Светом Димитрију. То је део где су сахрањени православни верници. Црквица је задужбина угледне земунске породице Петровић-Хариш која се бавила трговином. Поред је и спомен-обележје као сећање на грађане Земуна страдале у логору Градишка током Другог светског рата.
Кроз улаз до овог, где је саграђена црква, право, пажњу привлачи необичан споменик. Озидан је до висине од око три метра, а на белој подлози постављено је шест спомен-плоча. Никаквог објашњења нема. У врху словима и бројевима изливеним у бронзи исписано БЈЕЛАШНИЦА 62. Испод шест табли са ликовима и годинама рођења поред. На једној табли два лика. Укупно седам.
Реч је о жртвама једне од највећих планинарских трагедија у историји Балкана. Збило се то другог децембра 1962. године на планини Бјелашници у Босни и Херцеговини. У великој снежној олуји, на планини коју је кренуло да освоји једанаест планинара, погинула су седморица. Четворица из Земуна: Слободан Вујинац (18), Анђелко-Сабо Пешић (15), Никола Кожух (17), Александар Крњешевац (16). Пета жртва Зоран Иванишин (20) је из Београда, Зоран Творић (16) и Синиша Творић (18) из Сарајева. Планинари су били чланови спортске секције „Наша крила”, из Земуна, и планинарског друштва „Жељезничар”, из Сарајева, а започели су успон на Бјелашницу 29. новембра у част Дана републике СФРЈ.
Мало напред, оронула, али једнако лепа, простор надвисује капела чувене земунске породице Спирта. Кроз врата се види унутрашњост која полако губи битку са временом. Лоза са крова већ делимично покрила породични грб испод којег пише: Породица Спирта 1739–1909. Ова цинцарска породица имала је важну улогу у привредном и културном животу, па и развоју Земуна, а у њиховој кући, у Главној улици, данас је Завичајни музеј Земуна.
И још много, много тога знаног и мање знаног чува овај град, саздан од камених споменика. Својеврсна је то прича о вароши коју су стварале три вере.
Текст и фотографије О. Радуловић