Арно Гујон
Ову земљу сам срцем изабрао

Љубављу према Србији задојили су ме мој отац и деда, који су ми причали о традиционалном пријатељству Срба и Француза још из времена Првог светског рата. Бити Србин по избору то је много захтевније него бити Француз по рођењу. Морате да научите језик, историју, културу, да доживите ту културу и да се осећате као свој међу својима – изјавио је Гујон на промоцији своје књиге „Сви моји путеви воде ка Србији” у Косовској Митровици.

Арно је од оца интелектуалца научио да мисли својом главом, није баш прихватао све што се сервира као медијска пропаганда, већ је износио другачије ставове.

– Када је НАТО бомбардовао Србију, имао сам 13 година и отац ми је помогао да не постанем жртва пропаганде која је правдала рушење и убијање. Увек смо се трудили, не да бранимо Србе и Србију по сваку цену, него да разлучимо истину од лажи. Онда смо увидели да је Србима учињена велика неправда, да нема „добрих“ са једне стране и лоших“ –са друге.

Имао је свега четрнаест година када је први пут у школи устао у одбрану Србије. На часу историје успротивио се дебати о оправданом НАТО бомбардовању.

Професор историје је оправдавао циљ, односно бомбардовање београдске телевизије, тако што је рекао да је то био војни циљ, зато што је РТС емитовала пропаганду. Јавио сам се за реч и рекао да медијска кућа, каква год да је, не може да буде војни циљ. И да не чинимо добро дело тако што убијамо новинаре, техничаре, цивиле који су, ни криви ни дужни, страдали. Додао сам, то сам од оца узео, да смо и ми жртве пропаганде у Француској. Био сам млад и веома учтив, али професор је изгубио нерве и замало ме избацио са часа – сећао се Арно.

Колико су његове речи имале одјека, говори чињеница да му се неколико година касније професор извинио и рекао да је он од тад променио мишљење и да не може да замисли да се тако понашао.

Када је имао 19 година, Арно се сусрео са Србима на Косову и Метохији. Они су му, признаје, променили живот.

Променили су мој поглед на свет и показали ми прави значај борбе за слободу. Како је могуће да један млади Француз, без српских корена, одлучи да помогне Србима на Космету, да учи њихов језик и да након тога повеже своју сопствену судбину са њиховом тако што се настањује у Србији? Одговор је, можда, у ономе што сам слушао у детињству, што сам осећао да сам близак са тим народом, који пати. Желео сам да учиним нешто конкретно за те људе који су напустили своје домове и остали без игде ичега – у даху описује Гујон свој пут ка Србији.

Пише Марко Лопушина

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању