У тренутку када му је у родном Истанбулу био угрожен живот због политичких ставова, Орхан Памук присетио се и чудних дешавања из педесетих година прошлог века којима је сведочио, али их није најбоље разумео јер је био јако мали.
„Попут већине Турака из Истанбула, у детињству готово да нисам био заинтересован за Византију. Када би се Византија поменула, на памет би ми падале застрашујуће мантије и браде грчких православних попова, византијски сводови растурени по граду, старе цркве од црвене цигле и Аја Софија. Све је остало у неком старом времену, а чак и Османлије, које су освојиле и уништиле Византију, остале су, чинило ми се, негде позади. Ми смо били први нараштај нове цивилизације која је после њих дошла у Истанбул“.
Са егзотичним Османлијама нови Турци имали су бар имена слична, а са Византинцима ништа, закључује писац.
„Они су нестали заједно са освајањем, а унуци унука њихових унука сада су водили текстилне, обућарске и посластичарске радње у делу града по имену Бејоглу. У неким штофарама радила би цела породица. Говорили би грчки између себе, а касније бих код куће имитирао тај чудни језик. Начин на који се о њима писало у новинама, укоравање Грка речима „говорите турски“, навели су ме да закључим како су Грци били уважавани колико и сиромаси и станари картонских насеља. Годину дана после мог рођења прослављено је пет векова заузимања Истанбула, али тим поводом су ме занимале само пригодне поштанске марке“.
Гледајући на то како именујемо неки догађај, можемо закључити јесмо ли на Западу или Истоку,сматра данас писац:
„Оно што се догодило 29. маја 1453. за Европљане је пад Цариграда, за Источњаке освајање Истанбула. Много година касније, амерички професор је оптужио моју супругу, која је студирала у Њујорку, да је шовиниста зато што је у једном задатку користила реч „освајање“. Она је само користила речи из турског школовања, мада је њено срце, јер је са мајчине стране руског порекла, било на страни православаца. А можда је само остала између два света. Турци су, захваљујући национализму почетком 20. века, почели тај догађај да славе као освајање. У то време половина становништва Истанбула нису били муслимани, а већина тих хришћана били су Грци, потомци Византије. Турски националисти из времена мог детињства говорили су како Грци, који град називају Константинопољем, мисле да Турци ту не припадају, да ће се прави власници тог града једном вратити и истерати нас“.
Упркос припремама за славље, председник и премијер Турске одустали су од учешћа у њему да не би увредили Грке и пријатеље са Запада.
Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању